Danas je u Medija i reform centru u Nišu održan okrugli sto sa temom „Izveštaj o istraživanju o položaju starijih žena u Srbiji i njihovoj uključenosti u društveni i politički život i preporuke“, u organizaciji Udruženja građana Snaga prijateljstva – Amity.
Milena Cekić iz Udruženja žena Milunka Savić izjavila je ovim povodom da žene izbegavaju da rešavaju sopstvene probleme.
„Kovid nas je toliko unakazio, zato što se žene bore sa zdravstvenim problemima i ne dolaze ni na sastanke, a dosta problema imamo. Posebno lokalna samouprava treba više da obrati pažnju na probleme sa zdravstvom, jer mi imamo ambulantu koja slabo funkcioniše. Prostorije nisu naše, nisu u vlasništvu mesne zajednice, nego privatne, tako da ne mogu da idu kod lekara kada hoće, a do grada treba da idu autobusom i žene su jako zapostavljene”, rekla je Cekić, pa objasnila razliku između pozicije u selu i gradu:
“Žena iz grada može da ode i u pozorište i da obavlja bilo kakve aktivnosti, dok mi u selu to nemamo. Nemamo više ni Dom kulture, koji je nekada bio zadružni, a sada je privatni. Jedino žene koje su malo aktivnije idu na te sastanke.”
Miljana Stojanović, predsednica Kola srpskih sestara Niš naglasila je da je važno da se žene bave nekim aktivnostima.
“Aktivno starenje je presudno za očuvanje mentalnog zdravlja. Pomažući drugima, mi smo ustvari stalno u nekoj akciji, stalno nešto radimo, i zato zaista nemamo mnogo vremena za serije i za različite budalaštine na televiziji. Moramo da brinemo o onima za koje aktivno radimo, a to su pre svega stariji ljudi i deca. Jer mi, pored humanitarnih, bavimo se i kulturno-prosvetnim aktivnostima, negovanjem pravoslavnih običaja i tradicija, očuvanjem srpskog jezika i pisma i zadužbinarstvom. U KSS ima 40 članica, od toga desetak koje su mlađe i aktivne. Ono što je jako bitno jeste priopremati te mlade ljude za jedno doba koje će doći”, rekla je stojanović, pa dodala:
“Mi smo formirale i omladinsko kolo srpskih sestara, da bi deca videla čime se bavimo i da zavole to. Međutim, mi radimo samo za jedno veliko “hvala” i za osmeh, a ne za bilo kakvu novčanu nadoknadu. Malo je takvih ljudi, bez obzira što se pojavljujemo u medijima Sve što radimo, pomažući drugima svakodnevno, radimo zahvaljujući ličnom poznanstvu. One koje su duže u penziji su zaboravljene od svih rekla je Stojanović.”
Ona je govorila i o potrebi angažovanja većeg broja mladih ljudi.
„Angažujemo mlade ljude i samo im to treba predstaviti na pravi način i uključiti i oni mogu da daju mnogo. Zahvaljujući tome pokušavamo da , na neki način, kroz mlade i omladinsko kolo, da dođemo do toga da li ima nasilja, i finansijskog i fizičkog, među starim ljudima, da mladi podignu glas i učine nešto što bi trebale strukture lokalne samouprave. Moram i da pohvalim, imamo saradnju sa Pantelejom. Obišli smo stare žene u toj opštini, koje nemaju, iako imaju dece, i sada tražimo od njih da nam dostave informacije o ljudima koji nemaju nikog svog. One nemaju sa kim da popričaju. Imamo saradnju i sa Opštinom Medijana, ali veliku podršku imamo i od crkve i od vojske.”
Nadežda Satarić iz socijalno-humanitarne organizacije “Snaga prijateljstva” Amity naglasila je da je istraživanje bilo neophodno, da bi se videlo čemu treba težiti.
“Uzorak istraživanja je obuhvatao šest stotina starijih žena za kvantitativno istraživanje iz šest gradova u Srbiji, Beograda, Niš, Kragujevac, Novi Sad, Čačak i Bor. Tu smo uključili oko 76 starijih žena sa kojima smo razgovarali u fokus grupama i imali pojedinačne dubinske intervjue. 80% žena iz uzorka kaže da društvo ne vodi dovoljno računa o njima i da je njihov položaj lošii u odnosu na njihove vršnjake muškarce i na žene u ostalim starosnim grupama.Najveći broj problema je materijalne prirode, za one koji nisu u penzijskom sistemu ili koji jesu, ali su im penzije minimalne i niže od linije siromaštva, a to je ispod 20.000, a ogroman je ih je broj. Posebno je teško onima koji nemaju nikakve penzijske prihode i koji nemaju srodnike. One uglavnom žive u seoskim sredinama i njima je sve nedostupno. Dok mogu da rade nešto, dok mogu da proizvode makar nešto od hrane, oni će se prehranjivati, a mimo toga žive od dobre volje komšija, ako ih ima”, izjavila je Satarić, pa pojasnila problem:
“ Veoma mali broj uspe da se priključi na socijalnu pomoć koju država pruža. Svega oko 17.000 i žena i muškaraca je uspelo u tome. Usamljenost je veliki problem i izazov, zatim pristup zdravstvenoj zaštiti, koje uglavnom plaćaju kod privatnika same. Uključenost u društvene i političke tokove zajednice je veoma malo. Smatraju da se njihov doprinos koji daju društvu ne prepoznaje dovoljno, čak ni u krugu porodice, a ni na nivou lokalne zajednice i države. I kada odu u penziju one i dalje rade u kući, dok njihova deca moraju da rade i po 2-3 posla. Ne prepoznaje se koliko oni izdvajaju, ponekad je penzija jedini izvor prihoda u njihovoj porodici. One se odriču svega, samo da bi imali njihova deca i unuci. Nemali broj radi i nakon odlaska u penziju i uplaćuje doprinose, čime se puni budžet, ali se ni to ne vrednuje dovoljno.”
