Korona nas polako napušta, pa će jednoga dana i otići u zaborav, a mi ostajemo onakvi kakve nas je u međuvremenu napravila i šta je u nama, osim bolesti, prouzrokovala. A bogami jeste napravila rusvaj u životima svih. U nečijim manje, u nečijim više.
Oni, koje je zaobišla u smislu razboljevanja, nije zaobišla i u posebnom stanju koje je kod svakog ponaosob izazvala. Još za vreme pandemije većinu građana je više brinuo nedostatak kontakata sa bliskim ljudima nego strah od zaraze. To pokazuju sva, do sada, napravljena istraživanja u mnogim zemljama u Evropi.Foto: Shutterstock/Polly Panna
Gotovo trećina ispitanika u Srbiji je potvrdila da su se tokom zatvaranja osećali anksiozno i da su imali stres, nemir i nesanicu.
Skoro svaki treći stanovnik Evrope patio je od povišenog nivoa anksioznosti, a svaki četvrti ima problema sa stresom i unutrašnjim nemirom. Primećeno je da je mladima veća briga da povrate socijalni život, a stariji da se ne zaraze koronavirusom.
Počeli smo da se kljukamo vitaminima ko nezdravi, prešlo nam u naviku, pa su se neki u međuvremenu i “predozirali” vitaminom D, što nije dobro. Ne prestajemo sa ovakvom praksom, “zlu ne trebalo”, ko zna odakle neprijatelj može ponovo da se pojavi.
Ostavila nam je korona poremećene socijalne odnose, koje nećemo skoro ispraviti. Ona naša grljenja i ljubljenja sa dragim osobama kojima danas pružamo ruku na odstojanju, ko da su kužni daleko bilo. Ne prija nama, a ne prija ni njima. To činimo uz obostrano prećutno razumevanje i žaljenje što mora da bude tako.
Još uvek imamo strahove od gomila ljudi među kojima se nađemo u prodavnici, u autobusu, u redovima za kojakakva čekanja. „Nikad se ne zna”, vrzma nam se po glavi uz prisećanja na sve one koji su koliko do juče bili zdravi i pravi, pa odoše. Nikad se ne zna kako može da te strefi.
Maske su nam postale ko naočare za sunce. Ne mora niko da ti kaže da staviš naočare, ako ti sunce smeta za oči. Pa i maske. Ne mora niko da te upozorava, ako znaš da je virus, možda, svuda oko tebe. „Zlu ne trebalo” se opet pojavi u podsvesti.
Okupljanja su u izvesnoj meri dozvoljena i to nas raduje, ali se svakodnevno pojavi poneki epidemiolog koji kaže „no, no, ne znamo šta će nam jesen doneti”. A mi ne bismo da nam donese ponovo koronu, okapavanja po kovid ambulantama, respiratore i umiranja. Ne treba nama to, preko glave nam je.
Pandemija koronavirusa znatno je uticala na promenu svakodnevnih aktivnosti, pa i način života mnogih ljudi. Većina nas se ne seća kako je izgledalo vreme pre korone, a mnogi ne znaju ni kako da se vrate u uobičajene tokove života nakon pandemije. Jer, život nije isti kao onaj pre pandemije. Dovoljna je sumnja da onaj koji sedi pored vas, na sasvim bezazlenom mestu, može potencijalno biti osoba zaražena koronom. Srce lupa, svaki simptom – čak i obično kijanje – postane sumnjiv, i eto ti anksioznosti, od koje je većina nas i pre korone patila. Strahu od svega i svačega u našim životima, pridružio se i strah od korone.
„Zaslužio sam da posle dve godine odem na more”, slušam jutros na televiziji anketu sa građanima koji su se put mora već otisnuli. Izem ti takvo more na koje, pre odlaska, pored svih uobičajenih priprema (ne računam pare koje smo jedva skrpili), moraš da razmišljaš u koju zemlju možeš da ideš, da li si vakcinisan, treba li ti PCR test ili antigeni, kako ja tamo na tom moru obezbeđena zaštita, šta ako se nešto u međuvremenu dogodi odakle mi pare u tuđoj zemlji da se lečim…..i milion drugih pitanja i potpitanja koja su nova u našim životima.
E, ako je ova korona htela da nas udesi za sva vremena, uspela je. Koliko god se neki od nas kuražili da ih nije briga. Briga čuči u nama, pa istrči kad se njoj ćefne. A onda ti korona, u poređenju s tim, dođe ko mačji kašalj.
22.jun
