Još ne uspevamo da se izborimo sa zavisnicima, koji se zovu narkomani, kad evo ti nove vrste zavisnosti, koja se zove „internet zavisnost“. Ovaj pojam je prvi put upotrebljen 1996 godine, nismo na njega (kao i na mnoge druge negativne pojave) obraćali pažnju, ali on nas je, u međuvremenu, ščepao za gušu, i sad smo praktično gotovi. Mislim, pečeni zavisnici.
Ovaj oblik zavisnosti je relativno „nova bolest“, a kako ima karakteristiku masovnosti možemo reći i „novi socijalni problem“, iako ga mi još uvek ne doživljavamo kao problem, jer smo za sada u fazi halucinacije i lagodnog uživanja u svemu što nam se događa, i što tek može da nam se dogodi uz korišćenje tog čarobnog štapića, koji se zove internet. Nesvesni činjenice ( kao i svi normalni zavisnici, uostalom) da zbog naše „bolesti“ trpi i naš lični i profesionalan život – trpi posao, trpi škola, socijalno okruženje i pre svega porodica.
Trenutak, kada čovek prestane realno da koristi dobrobiti interneta (koje su nesumnjivo mnogobrojne) i troši svoje slobodno vreme u prazno i bez veze, on je postao zavisnik, a virtuelni svet je postao njegov stvarni svet.
A u virtuelnom svetu je, razume se kao i u bajkama, sve sjajno, bajno i divno. U njemu šetaju lepi i bogati ljudi, u njemu se zarađuju ogromne pare bez truda i zalaganja, u njemu devojke mogu da se lako udaju za one sa vilama i jahtama, u njemu nema siromašnih, gladnih i tužnih. Posebno nema ružnih.
Po čemu se prepoznaje taj virtuelni svet?
Po najlepšem izdanju drugarice koju dugo nisi videla, a ona je možda obukla jedinu kasvetnu haljinu koju ima u garderoberu, ti ceniš da je
njen život divan i da ona pliva u luksuzu. I mrziš sebe što nisi uspela u životu, iako si objektivno lepša, pametnija i bolja.
Po fotografiji tvog druga u luksuznim kolima ( koja su možda i tuđa, čovek se u njima samo slikao) ti zaključuješ da je on uspeo, da mu je život bajka i da si ti jedini glupsan na ovom belom svetu, kojem ništa ne ide od ruke.
Po kancelariji sa tapaciranim vratima i kožnim foteljama, sa mali milion pratećih rekvizita koji odaju utisak blagostanja – ti zaključuješ da su svi oni uspeli preko noći, i da su baš tamo gde treba da budu, jedino si ti ostao na dnu radeći neke marginalne poslove za bednu crkavicu.
Po destinacijama, na kojima se slika tvoje društvo, neminovno izvlačiš pouku da nešto, konačno, i ti treba da preduzmeš kako bi uživao u životu poput njih, a ne znaš šta, i sramota te da ih pitaš.
Na fotkama, kojima zagorčavamo svoj život, se ne vidi duša, tuga, sve ono neimanje mnogo čega, koje nismo smestili u prezentaciju našeg života, za javnost. Zato zavisnici od interneta najpre uživaju u svemu onome što vide, a onda pate jer nemaju to što vide, i na kraju se oboleste jer padnu u depresiju i stanje bezizlaznosti, zbog lične nesposobnosti i sposobnosti drugih.
I umesto da se trgnemo i pobegnemo glavom bez obzira od tog virtuelnog sveta, mi se svesno još više utapamo u njega, besomučno tražeći odgovor na pitanje – a kako ja tamo da stignem? I da ga živim? Nikako, baš nikako, rekla bih, ovako prosto i laički. Zato što se to graniči sa nemogućim. Jednako kao što (što smo još kao klinci ukapirali vrlo brzo) žaba ne može da se pretvori u princa, pepeljuga ne može da se uda za kraljevića, vuk ne može da proguta baku, niti pak uspavana lepotica može da se probudi od jednog poljupca.
Internet prevaru i virtuelni svet nikako da skontamo. Davimo se u njemu (mislim dave se oni koji su podlegli njegovim prevarama) i čekamo dan
kada ćemo i mi moći da nakačimo neke fotografije sličnog sadržaja, pa da se i za nas kaže da smo uspeli u životu. A to možemo odmah uz malo dovitljivosti, fotošopiranja, laži i uz poneku ludu ideju…….odmah možemo da napravimo taj virtuelni svet, u kojem ponovo nećemo biti srećni. Jer smo svesni da on ne postoji. I znamo da je sve laž. Jedino što ne znamo je da su i tuđi životi, koje na internetu posmatramo, jednako laž. Kada to ukapiramo, možda ćemo i uspeti da se izvučemo iz zavisništva. Ovako, jok.
26.Septembar
