Gradski Portal 018 – 21.12.2018
Za sve one koji vole praznike i praznovanja, odmaranje i lenstvovanja, zabusavanja vatanje krivine…..praznici su prava prilika da realizuju zacrtane planove. A praznici su počeli. Sezonu su otvorile brojne slave koje, Bože me prosti, ne bi trebalo da se koriste za ovakve prljave rabote, ali se koriste.
“ Slava mi, pošao sam na slavu, došao sam, izašao sam …….sutra ću vam doneti kolače, ajd zdravo”. Jedna slava se pretvori u nekoliko dana nerada. A slave se nižu, jedna za drugom. I ne da smo postali pobožni u poslednje vreme, ne da poštujemo tradiciju prežderavajući se i opijajući, ne da lažemo i mažemo u ime Boga…….reči nemam da opišem kakvi smo i šta smo.
Nova godina je vec nešto. Ruku na srce, dolazi jednom godišnje i valja je ispoštovati. A mi počnemo da je poštujemo još sredinom decembra. Tada se kreće sa proslavama Nove godine u firmi, pa po raznoraznim pozivima ljiudi koji nas poštuju ( a kako da ih odbijes kad su te lepo pozvali na proslavu)……..i tako sve do glavnog dočeka 31 decembra uveče. Do tada trošimo vreme na pripreme. Šta ćemo da obučemo i obujemo, gde ćemo da se očešljamo i našminkamo, s kim ćemo tamo gde smo krenuli, šta ćemo da jedemo i pijemo……pa sve do poklona koje kupujemo reda radi “za pod jelku”,a koji najčešće nikome nisu potrebni.
Ako ste mislili da je tu kraj – nije. Sledi prvo veče, drugo veče……ima raznih večeri posle Nove godine, po ličnom izboru. Ali uz dodatne pripreme, jer ne možeš da ideš tamo gde si krenuo “tek tako nepripremljen”.
Dušu više nemamo od slava i proslava, eto ga Božic. Najradosniji I najveći praznik, pa je li red da ga dostojno ne obeležimo po svim običajima i božanskim pravilima. Pripremamo, muvamo, petljamo, zadužujemo se…..i dostojno ga obeležimo.
Još nije kraj. A Srpska nova godina, šta je sa Srpskom novom godinom? Pa jesmo li mi Srbi, ili nismo? Šta će o nama reći oni koji nisu Srbi, ako srpsku Novu ne proslavimo? Opet Jovo- nanovo……hrana, piće i sve ostalo, što uz to ide.
Ako je i od nas, koji slave volimo, mnogo je. Umorni smo sredinom januara ko pseta. U međuvremenu, pored svega pobrojanog, dođu I dani kada bi trebalo da se ide na posao I radi. Ide se, nije da se ne ide ……tu i tamo, kad smognemo snage i volje da ustanemo iz kreveta i pod uslovom da nismo, od silne hrane i pića, pokvarili stomak. Radimo kolko radimo, niko ne vidi da ne radimo, jer i taj ko treba da vidi ne radi.
A onda dođe vreme kad stvarno treba da se radi. Glava ko bure, iznemogli smo i umorni, depresivni zbog uludo potrošenih para, demotivisani jer ne mozemo dugove da vratimo narednih par meseci……a neko bi da mu mi sada radimo.
Proći će sve to, ne sekirajte se. Prolazilo je i svih prethodnih godina. Niko još nije kažnjen zbog nerada I zabušavanja, ali niko nije ni nagrađen boljim životom, koji nije zasluzio. I tako mi, ovde u Srbiji, životarimoiI mučimo se čekajući taj bolji život i ne sluteći da ga , usput, sami jedemo i unapred pojedemo…….a onda se čudimo što ga nema, i što ne stiže.
Al nema veze, mi umemo da ga živimo onako, kako nama pasuje. Uostalom još je Demokrit govorio: “Život bez ijedne gozbe, dug je put na kome nema krčme”. A nama su krčme oduvek bile najmilije.
21.decembar
