Juče Tijana, danas Monika, sutra neka nova devojčica u rukama monstruma koji se nad njima iživljavaju, ubiju ih na kraju, odu u zatvor i iz njega izađu (poput Malčanskog berberina), a javnost raspreda priču o tome treba li, ili ne treba doživotna robija za ovakve spodobe od ljudi. (Izvinjavam se organizacijama za zaštitu ljudskih prava što sam ove, gore navedene, nazvala spodobama i molim ih da me ne tuže zbog uvrede)
Nekoliko godina nam je bilo potrebno da, na inicijativu Igora Jurića Tijaninog oca, usvojimo Zakon o doživotnoj robiji ovakvih, stvarno ne znam kako da ih nazovem, jer naprosto ne mogu da izgovorim reč ljudi. Za to vreme je više devojčica oteto i ubijeno, više porodica zavijeno u crno, više straha i strepnje posejano među onima, koji imaju devojčice u kući. A mi natenane, lagano, bez žurbe ( ko da nismo mogli brže i hitno), usvajamo Zakon, ko da je reč o Zakonu o zaštiti biljaka od štetočina, pa i u tom slučaju bi malo užurbali stvari.
Da ne govorim o raspravama u Skupštini, treba li ili ne treba, zašto treba a zašto ne treba……da ne govorim o pojedinim Nevlaldinim organizacijama koje su se u to vreme drznule da izgovore da se monstrumima, poput malčanskog berberina, ovakvim Zakonom krše ljudska prava, jer nemaju pravo na otpust.
Ubi se onaj čovek od Igora Jurića da nam na vlastitom primeru pokaže kolika je muka roditelja deteta koje tri dana neko maltretira, siluje, ubija, zakopava na đubrištu i koga neko drugi brani (makar i po službenoj dužnosti). Zamislite sebe da na sudu branite ovakve izrode ljudskog roda? Kako biste ih branili? Kojim rečima i argumentima, i kojom dušom u sebi?
Grubo zvuče moje izgovorene reči, ali nisu…..naprotiv, previše su mlake i bezbojne u odnosu na počinjeno delo. Poštujem ja pravo, nauka je to. Zakoni su to, koji se moraju poštovati. Nije li, međutim, moralni zakon, zakon iznad svih zakona? On ne treba da se dokazuje, on postoji od nastanka čoveka do danas, a to što smo ga mi skrajnuli, dovelo nas je u ovakvu situaciju u kojoj ne umemo da se snađemo, i vrtimo se u krug.
A nije teško…..samo zamisliš sebe, kao roditelja, u koži jednog Igora Jurića ili nekog drugog, zamisliš Tijanu kao svoje dete, i zamisliš svoj život bez Tijane i sa živim monstrumom ( makar bio i na doživotnoj) koji je bez ikakvog razloga uzeo život tvog deteta. I tu se priča završava. Pred njom padaju svi Zakoni sveta, ovde se sasvim prirodno gubi razum i ne shvata društvo, koje se na opušten način ponaša prema ovakvim pojavama.
Ne kažem ja da se ne trudimo. Evo, ovih dana se je MUP trudio da pronađe Moniku angažujući više od 200 ne policajaca. I to stoji. Kažem da se malo trudimo da ovakve pojave sprečimo, da ih sasečemo u korenu, da ne dozvolimo da se ubuduće događaju. A ubuduće je bilo i pre tri godine i pre više godina, i danas je ubuduće. Uzroke ne lečimo, već posledice, a onda je prilično kasno. Neka poneka od otetih devojčica bude i živa, zamislite njene muke od više dana u rukama bolesnog čoveka. I zamislite njen život posle toga. Jer dete od 12 godina, koliko Monika ima, još uvek se igra sa lutkama i sanja neke svoje dečje snove, a onda je život baci u pakao, iz kojeg je teško izaći kao normalno biće.
Rekoh, uzroke treba lečiti, ne posledice. A uzrocii su monstrumi koji slobodno šetaju okolo i mi ih ne primećujemo, sve dok ne nestane neka naša Monika.
26.Decembar
Uzroci nisu jednostavni… Takav „monstrum“ kakvim ga nazivate se nije tako rodio, nastao je negde u toku odrastanja. Uzrok su njegovi roditelji i okolnosti života često… A baš zbog toga što kažete istinu, da se u ovakvim situacijama „gubi razum“ baš zbog toga treba ostaviti institucijama pravdu a ne roditeljima. Rešenje problema zasigurno nije jednostavna eliminacija „pokvarenih jabuka“ već njihovo izučavanje u svrhu prepoznavanja budućih u ranoj fazi.
Ja iskreno ne mogu da poverujem da neko ima nešto protiv takvog zakona. Kako god da je on „nastao“ za njegovu „bolest“ nije krivo nijedno dete, nijedna devojčica.