Korona uzima zalet i kezi nam se u facu. Svima nama koji nismo verovali u ono sto nam se sada događa.
Pre par meseci saznali smo da se tamo u dalekoj Kini, u nekom Vuhanu, pojavila zarazna bolest, koju smo nazvali COVID 19, a iz milošte je zovemo korona. Ništa, ama baš ništa nam nije značilo to saznanje. Širi se neverovatnom brzinom…..pa dobro širi se tamo, u tom dalekom Vuhanu. Ljudi su u izolaciji, masovno umiru, lekari se bore za nečije živote……da, ali tamo u Vuhanu, a Vuhan je daleko. Mnogo daleko . Žao nam ljudi, ali događa se nekom drugom, ne nama. Uvek je bilo tako kada se događa nekom drugom, posebno ako je taj „neko drugi“ negde daleko.
Onda bukne Italija. Tu u komšiluku. Nesnađeni i iznenađeni Italijani su krenuli (najpre neozbiljno, a potom vrlo ozbiljno) u žestoku borbu. Mi čitamo, slušamo, mozgujemo (ali ne previše)…..pa to je u Italiji, nije kod nas.
Eto ga i kod nas. Prvi slučajevi.Lugano, i žena iz Lugana. Posejala zarazu u Srbiji. Gledamo je ko krivca. A nije. Što bi bila kriva, zato što je bolesna i što ima koronu. Koliko sutra svako od nas može da je zaradi. E, kada se pojavila i u Srbiji, počela je frka. Opet, kao i obično, prilično neozbiljno. Više smo se na početku bavili politikom, no medicinom. Ko je šta rekao, ko je šta preduzeo, ko nam je oduzeo slobodu kretanja, ko nam ne daje maske i rukavice, zašto nema kvasca…….i sijaset kojekakvih gluposti usput, dok ne počesmo i mi, ovde u Srbiji, da brojimo mrtve. E, tu je vrag odneo šalu.
Sada čekamo novi dan i 15 časova. Da čujemo bilans novoobolelih, mrtvih, zaraženih…..da čujemo šta nam kaže politika i struka. I opet, nikako da se uozbiljimo. Manje slušamo suštinu priče, više gledamo u frizujru dr Darije Kisić Tepavčević ili komentarišemo predsednikovo „prenemaganje“. A japanski stručnjak reče juče da su Vučićeve mere dobre, ali da ih svi građani ne poštuju. Reče, takođe, da bi nama trebalo uvesti 24 časovnu izolaciju. Pitam se samo da li ćemo od sada da mrzimo i japanskog stručnjaka ili ćemo , moguće je, reći da je Vučićev bot.
Ne, mi stvarno ne umemo na vreme da se trgnemo i uozbiljimo. A kada bismo umeli, sve bi drugačije bilo. Ne razumem se ja u medicinu, ali ako lekari nešto kažu, valjda to nešto možemo da ispoštujemo. Pa neka je i „višak“, baš taj višek će nam biti od koristi. Što toliko volimo da eksperimentišemo, nije mi jasno, i što uvek volimo da učimo na vlastitim greškama?
Od priča, koje šrimo kada se stvari dogode, nema vajde. Priče treba preduhitriti, treba delovati promišljeno, i ne treba previše pametovati. Čak i lekari ne znaju sve o bolesti , koja je iznenadila svet ne samo nas, a mi – nekim čudom – znamo odgovore na sva pitanja.
Ne znam šta će biti danas, sutra, kroz nekoliko dana ili nedelja. Nisam pesimista, ali ne želim da znam. Jedno je sigurno – narednih dana nećemo slušati dobre vesti. I svaki će nam dan biti grozan. Zato što to više nije Vuhan, nije ni Lombardija, to je Srbija, pa onda naš grad, pa na kraju imena poznatih nam i dragih ljudi…….sve je drugačije, kada se dotiče tebe.
Iz Italije, prvi put juče, povoljne vesti. Opada broj obolelih, preminulih, onih na respiratoru. Italijanske vlasti tek sada pooštravaju mere. Od danas kazne za svakoga ko ne nosi masku i na ulici. A na ulicu može samo uz specijalnu dozvolu i to u prodavnicu, apoteku, banku i poštu. I predočeno je Italijanima da će čitavo leto prolaziti ovako, ili slično.
Od onoga „ostanite kod kuće“ sve u nastavku zavisi. Jednako kao i od naše ozbiljnosti da budemo disciplinovani zanemarujući mnoge, u ovom trenutku, nevažne stvari. Jer nevažne stvari su nam pojele dragoceno vreme.
6.april
