Gradski Portal 018 – 18.02.2019
U Beogradu je održan jedanaesti po redu protest „Jedan od pet miliona“. Učesnici protesta potpisali Sporazum sa građanima.
„Građani su na protestima pokazali da žele državu u kojoj je Vlada smenjiva na fer i poštenim izborima i u kojoj su građani ti koji kontrolišu državnu upravu. Zato će potpis svakog građanina na Sporazum sa narodom značiti da su građani ti koji će kontrolisati njegovo sprovođenje“, navodi se u saopštenju organizatora protesta.
Pomislih – pa Vlada je smenjiva, ko je rekao da nije. Na fer I poštenim izborima? A koji su to izbori fer i pošteni? Izbori, na kojima će pobediti oni, koji traže fer i poštene izbore? Taj smo film već gledali. Dosadan je i predvidljiv.
Na dosadašnjim protestima zatražena je ostavka Aleksandra Vučića, predsednika Srbije i vladajuće Srpske napredne stranke. A što bi davali ostavku, bez „fer i poštenih izbora“? Jesu li je oni, koji ostavke traže, davali za vreme svoje vladavine tek tako iz čista mira, a zarad nečije želje?
Šta će se desiti ako neki od nas kažu „Neću da budem jedan od pet miliona.Neću, jer sam jednom bio, pa ostadoh sa pištaljkom na ulici i šerpom u ruci, a oni odoše u svoje fotelje.“
Šta će se desiti, ako kažem NEĆU. Hoću li dobiti otkaz na radnom mestu kada oni dođu na vlast na „fer I poštenim izborima“?Hoće li me i tada nazivati „ostatkom starog režima“ i „demokratski linčovati“ zato što nisam njihov? Hoće li mi pretiti lustracijom i kojekakvim „demokratskim vaspitnim merama“ , rezervisanim za neistomišljenike, hoće li me obeležiti za sva vremena i gurati me podrugljivo u zapećak, sve dok su oni ti koji drže kormilo u rukama?
Šta ako kažem NEĆU onima koje pamtim po zlu, po progonima, po uterivanju straha u kosti, po žigosanju, po bahatosti kojom su pokazivali da su vlast i da su pripadnici pobedničkog tima?
Šta ako kažem NEĆU, onima sa čijim se mišljenjem moje mišljenje ne poklapa, čiji mi se stav ne dopada, čijeg se ponašanja gnušam? Šta ako kažem NEĆU, grupi ljudi, čijim putem ne želim da idem? Hoće li me kazniti kada dođu na vlast, hoće li me proterati, lustrirati, ili možda vešati na unapred pripremljenim vešalima? Šta ako kažem NEĆU?
Mogu da mislim i pogrešno, ali pravo da mislim ne može mi niko oduzeti. Kao ni njima, koji su krenuli tim putem. Srećno im bilo, ako znaju gde su krenuli. I neka stignu na cilj, ako imaju pojma gde im je cilj. Ja kažem NEĆU. I imam pravo da NEĆU, jednako kao i oni, koji imaju pravo da HOĆE.
I ja HOĆU. Ali hoću da radim, da stvaram, da gradim, da zajedno sa svima onima koji to isto hoće, nešto napravim za sebe i svoju decu. Želim da budem „Jedan od pet miliona“ koji znaju gde su krenuli, i koji grade put ka cilju kojem su se uputili.
Pa da se takmičimo, da vidimo ko će gde stići i čime će, kad stigne na cilj, moći da se podiči. A sada NEĆU, jer neću da budem deo mase koja ne zna gde je krenula i koja, kada zaluta, promrmlja „Izvinite, pogrešili smo“. Neću više da učestvujem u greškama, žuri mi se, nemam vremena za greške.
18.Februar
