Da li možete da se setite šta je toliko ustalasalo Srbiju, kao najava održavanja “Europrajda” u Beogradu? Ja bogami ne mogu. Možda proglašenje nezavisne države Kosovo? Nije se, međutim, digao ovoliki narod protiv toga. Bilo je u medijima, prepričavalo se u narodu, ali narod nije ustao. Ili možda nepravedno hapšenje Slobodana Miloševića i srpskih generala? I to smo proguitali bez kuke i motike. Ali, Europrajd ne možemo. Šta se to događa sa nama, a sigurno je da se nešto događa.
Posmatrano neanalitički Europrajd je jedan banalni performans, banalnih učesnika u njemu, koji prema najavama hoće samo da šetaju i sebe daju do znanja. Da postoje, i da imaju ista prava kao i sav ostali svet. Ne zalazeći u suštinu njihovih namera, logično je zaključiti da ničeg spornog u svemu tome nema. Zašto se onda narod digao na ustanak, jer se je digao hteli mi to da priznamo ili ne. To što tog naroda nema u zvaničnim medijima, ne znači da ga nema. Zašto ga nema, e to je već druga tema za razmišljanje.
Udar na hrišćansku tradiiciju i moral, pokušaj izobličenja društva, promocija homoseksualnih i srodnih ideologija maloletnicima, zahtevi za legalizaciju istopolnih brakova i usvajanje dece od strane homoseksualnih parova – sve su to činjenice koje idu u prilog istini, za koju se zalaže narod na ulicama mnogih gradova u Srbiji. Svejedno to ne objašnjava tu pokretačku snagu koja je građane isterala na ulice i javnost podelila, nabacujući joj temu za debelo razmišljanje i rasprave po kuloarima. A i javno.
Protesti su mirni, niko ne krši Zakon i ne pravi bahanalije na ulici. Da li to znači da je Srbiji prekipelo? Da je Srbija trpela svakojaka zla, pa mu ovo dođe ko poslednja kap u čaši, koja se preliva? Da li je Srbija junački progutala sva poniženja i tlačenja, pa je ovoga puta odlučila da baš neće pasti na kolena i podići belu zastavu zbog jedne , naizgled banalne, metode pokoravanja? A svet, koji je sve dosadašnje, pa i ovaj projekat lukavo osmislio, očekuje da će Srbija još jednom progutati žabu.
Da se ne lažemo, godinama unazad taj vajni demokratski svet nastoji da ubije srpski nacionalni identitet. Čini to presecanjem svih kopči sa nacionalnom tradicijom, nacionalnom kulturom i nasleđenim milenijumskim sistemom vrednosti u nastojanju da Srbiji nakalemi vrednosni sistem, koji joj ne odgovara i nikako se ne uklapa u njenu vrednosnu strukturu. A da pri tom Srbija trpi, i ćuti.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je otkazao održavanje Evroprajda. I tako se stavio na stranu naroda i njegovog interesa. Kuku lele tek posle toga. Pretnje, ucene, obećanja svakojakih evropskih činovničića da će lično učestvovati u ovoj manifestaciji, arogancija metropole sa željom da u potpunosti kolonijalno podčini Srbiju i natera je da se odrekne svoje prošlosti, ali i budućnosti. A Srbija je ovoga puta, onima koji nisu naučili na odgovor NE, unela opštu zabunu i zbunila ih.
Malo im što su nam učinili silna zlodela u prošlosti, što su nas ponižavali na svakom koraku i smišljali zakone i sudove namenjene samo Srbima, malo im što su nas u svetskim medijima do te mere satanizovali da će generacije dece rođene na Zapadu zazirati od Srba, ko da su najgori kriminalci, primitivni pećinski ljudi, zlo kojeg se treba kloniti. Jer, ne mogu svi oni da dođu u Srbiju i uvere se u suprotno.
A Srbija je sada u najgoroj fazi svoje reakcije. Ćuti i nevidljiva šeta. Nevidljiva, ali se oseća, barem kod većine svesnih ovakvog ćutanja. Ćutanja koje znači – napolje iz moje kuće. Ne Evroprajdu, on je samo povod, napolje svima onima koji bi da igraju ulogu gazde u našoj kući. U srpskoj kući je glava kuće oduvek bila poštovana i uvažavana. Naša glava kuće, a ne uvezena iz Bog te pita koje zemlje, čiji je vrednosni sistem drugačiji i čiji se pelcer na ovom tlu ne prima.
06. septembar
