Još jedan vikend je pred nama. Hoćemo li ga protraćiti kao i mnoge pre njega, ili ćemo pokušati da od vikenda napravimo praznik, kako smo nekada davno činili. I radovali mu se kada dolazi.
Sve se nešto petkom radujemo, sve nam se čini da će vikend pred nama da promeni ustaljenu kolotečinu i pomogne nam da se resetujemo od muka koje nas guše, od problema koji su nas pritisli, da ćemo sa najbližima podeliti lepe trenutke i uživati u društvu onih koje volimo. A je li tako? Pa nije, i neće biti nikada ukoliko sami ne odlučimo da tako bude. Ukoliko ne presečemo sa praksom ubrzanog življenja, nemanja vremena i zanemarivanja bitnog u životu.
Ako preskočimo mnoge korisne aktivnosti koje su upražnjavali naši preci – počev od šetnji, izleta u prirodu, posete rođacima i prijateljima – kažem, ako to preskočimo, pitala bih vas: što ste zaboravili one zajedničke porodične ručkove koji su uvek bili više od ručka. One ručkove uz domaću supu, sarmice i punjene paprike, uz pogaču, pečenje, vanilice i ostale đakonije. Više niko ne razmišlja o onom posebnom, za te prilike stoljnjaku, koji je pride i uštirkan , niko ne haje za servise za ručavanje i escajge za posebne prilike, nema toga više, ali se svojski trudimo da ga ima.
Nema više ni onih razgovora posle ručka, u kojima smo jedni drugima pričali šta nam se dogodilo, hvalili se ocenama naše dece, uspesima na poslu, kojekakvim sitnicama koje nas usrećuju. Nema toga više, ali se po navici ponekad i okupimo. Da zajedno, sedeći za , buljimo u svoje mobilne i uskačemo u tuđe živote, kada već ne umemo da živimo svoje.
Porodični ručkovi više ne liče na one, koje su priređivale naše bake, to definitvno stoji. Ali postoje, i dobro je dok postoje. Makar jednom nedeljno da se okupimo, osetimo prisustvo jedni drugih, da se podsetimo da smo svoji, u krajnjem i malo više upoznamo, ako se ne poznajemo.
Valja ih negovati, makar bili i isprazni, a ponekad i dosadni, jer se na njima okupe dve ili tri generacije, koje ni u ludilu ne mogu da pronađu zajednički jezik. I jedni drugima idu na živce, međusobno se izluđujući komentarima i glupim dosetkama. Pa se, često, i raziđu u svađi, ljuti na sebe što su se uopšte i okupljali.
Bez obzira na to, valja ih negovati. Zato što su kamenčić u mozaiku nade da možemo da sačuvamo ono što je najvažnije u životu – porodicu i najbliže u njoj. I da se otimamo grčavito da i u toj najvažnijoj stvari u životu, počnemo da ličimo na one, na koje u svemu ostalom odavno ličimo, usvajajući njihove običaje i navike.
Porodični ručkovi su slamčica spasa za sve nas, koliko god bili drugačiji od nekadašnjih ručkova. Zato što govore o brizi jednih za druge, makar ta briga ponekad bila i preko volje.
Nismo mi loši, život nas je takvima načinio. Ali možemo da se odupremo i pokažemo da umemo i drugačije i bolje od drugih. Da umemo da sačuvamo ono što je naše, i odraz našeg mentaliteta.
I niko vas ne prisiljava da kuvate tu domaću supu (mada nije teško skuvati je) , niko vas ne tera da motate sarmice od vinovog lista ( odlične su i u AS- u pa ih kupite), niko od vas ne traži da mesite pogaču ( odlična je i u Brankoviću), ili da mesite vanilice ( koje baba Rada umesi bolje od vas)…..niko vas to ne tera.
Sve to neko može da uradi umesto vas, ali niko ne može umesto vas da se okupi i druži sa onima, koji su samo vaši. I da ih voli, i da im podari svoje vreme, i da im trenutke u životu ispuni radošću. To niko, sem vas, ne može. A ne košta ništa – ni novca ni truda.
I još nešto da vam kažem. Izostanak zajedničkog ručka nije samo izneverivanje običaja, nego je i gubitak dragocenih trenutaka sa najbližima. A tamo gde se razbije porodica i kuća, tu nema ni države ni društva, ni naroda, ni plemena, ni crkve, ni vremena. Jer, porodica nija fizička bliskost, možemo svi da živimo na različitim mestima. Porodica je osećaj pripadnosti. A dok smo bliski, i dok imamo dobre odnose u kojima možemo da razgovaramo, da se podržimo, mi možemo i da pripadamo. Upravo taj ritual zajedničkog ručka donosi dobro celoj porodici, nije to samo prežderavanje i opijanje. To je suština življenja normalnog, zdravog sveta, koji želi da se odupre otuđenju koje nam donosi savremeni svet, i svim nakaradnostima i izopačenostima, koji uz to idu. A svi mi, pojedinačno, možemo protiv toga da se borimo, ne dozvoljavajući da nam otmu temelj naše kuće – porodicu.
01. oktobar
