Nezaposlenost je naš najveći problem, čujemo često. Niko ne govori o tome da i zaposlenost može da bude veliki problem. Došlo neko novo vreme, novi ljudi i nova pravila. Pa se mlad čovek napeca na dobro plaćen posao, koji mu pojede život i pretvori ga u nešto, što ne bi hteo da bude, ali mu pare mile.
Mali milion poslova danas postoji u nekim stranim firmama i agencijama, a i u našim, dobro plaćen posao koji podrazumeva izgaranje na poslu. To izgaranje nekako i ide na početku, vremenom postane teret na vratu, ali se retko ko pušta iz kola, jer izgaranje donosi velike pare.
A kada čuješ da neko na ovim našim prostorima daje otkaz u firmi, u kojoj zarađuje preko 2000 evra mesečno, onda treba da ti bude jasno da je na izmaku snaga, živaca i volje za životom. To znači da je prestao da pije kafu sa drugarima, da izlazi u grad, da odlazi u teretanu, da se šeta, da vija po gradu bez cilja, razgledajući izloge.
Priličan broj naših mladih ljudi, koji su želeli da pobegnu sa spiska Nacionalne službe za zapošljavanje, se „snašlo“, ali se snašlo tako što je sebi obezbedilo savremenu vrstu ropstva. Robovanje poslu, zarad novca.
Tu prestaje život, zapravo tu život nestaje. Nema svega onoga što je svojstveno normalnom čoveku, posebno čoveku u ovoj našoj zemlji u kojoj žive neki ljudi, za koje vrlo često kažemo da su lenji. Lenji ovde, a nisu lenji tamo negde u inostranstvu. Tamo dobijaju adekvatnu nagradu za svoj rad, ovde dobijaju pristojnu sumu para, ali za mnogo veće i iscrpnije angažovanje. I ništa nije isto. Posebno nije isto poređenje sa onima tamo, koji rade puno, ali i odmaraju gde hoće i kupuju šta požele i imaju nekakav život. Ovde se sve svelo na „život ili pare“.
Mladi postaju sve umorniji, večito neispavani, javljaju se na poslovni telefon i pred spavanje (a i tokom spavanja, ako ga čuju) usred jela, u izlasku, na rođendanima…..
„To je postalo normalno, vidiš da skoro pola našeg društva tako radi.“, kažu. Možda, ali je to postalo normalno, zato što smo mi dopustili da postane normalno. Dobrovoljno smo pristali na ropstvo, čak smo i zadovoljni, ukoliko nam se to ropstvo dobro plati.
Neću o porodici, koja ovakve “slučajeve” i ne viđa u rođenoj kući. I koja pokušava da ih razume, jer donose novac.
A sa malo manjom platom i više vremena, stigli bi da pripreme, a ne da kupuju ručak. Da odu u bioskop, na trening o kom stalno pričaju a ne stižu da odu. Ne moraju za rođendan da izlaze na skupa mesta, ali mogu da se sa prijateljima druže i smeju, kući, na kauču. I mogli bi da primete da život prolazi i da sa parama ne mogu da ga kupe.
I da se vratim na početak. Nezaposlenost je veliki problem, a posao ogromna sreća za one koji ga nađu. Ali je sve to rešivo, danas ili sutra, a život se živi danas.
14.mart
