„Kako vreme brzo prolazi“, čujemo često. Ne prolazi vreme, mi u vremenu prolazimo. „Arčimo“ ga, uslovljeni životnim prilikama na kojekakve gluposti, ne obazirući se na činjenicu da je život jedan i da bi ga valjalo iskoristiti malo bolje.
Prošlu i ovu godinu nam je pojela korona, kažemo pravdajući sebe. A ko nam je pojeo pretprošlu, i onu tamo, i onu pre nje? Pojeli smo je sami nevešti u korišćenju života na pravi način.
Narod smo koji vazda nešto čeka. Čeka proleće, pa leto, pa zimu…..čeka da deca završe školu, pa da se zaposle, poudaju i požene, dobiju svoju decu…..o boljim vremenima koja čekamo godinama unazad neću ni da govorim. Ta nam je aktivnost najuvežbanija.
Samo da prođu izbori, pa da dođu neki novi ljudi, svanuće nam. I nikada nam se svanuće, koje smo priželjkivali, nije dogodilo. Zato što sebi uvek uspešno osmislimo čekanje.
Dok je mlad, čovek ne razmišlja o vremenu. Ima ga pred sobom na pretek, koliko voliš, i da pozajmi nekome ako treba. Razvlači se, troši ga, odlaže vreme u vremenu, krcka dato mu bogatstvo od života i ne razmišlja o tome da ga sutra neće bit i da će sve, uzaludno utrošeno, jednoga dana morati da nadoknadi.
Navikli smo da sve odlažemo za sutra, ne shvatajući da smo odlaganjem bacili u nepovrat jedan dan, jedan mesec ili godinu.
Kažemo „korona nam pojela vreme“. Jeste svima onima koji nisu umeli da je iskoriste za neke druge stvari. Nisi mogao da radiš ovo, ali si zato mogao da radiš ono. Promućurni su ukapirali, pa iskoristili vreme da završe mnoge nedovršene stvari. Čekalice čekaju da korona prođe, pa da nastave gde su stali.
A život prolazi, on ne čeka. U njemu se zbivaju sve one, za život važne stvari. Škola mora da se pohađa ovako ili onako, pa deca upravo tako i prolaze kroz nju. Svi se pomalo igraju, kako bi sve izgledalo normalno, a nije. Nije uopšte normalno niti može da bude u ovakvim okolnostima. Život nimalo nije zainteresovan za koronu. U njemu se događa sve ono, što se i ranije događalo……poplave, požari, zemljotresi, nesreće……..pa sve to na plećima moramo da ponesemo, hteli to ili ne.
Događaju se i lepe stvari, koje takođe nije briga za koronu. Ljudi se zaljubljuju, postižu uspehe u stvarima kojima se bave, deca se rađaju, imamo želju da se provedemo, da odemo negde, da zapevamo, zaigramo, da se družimo sa ljudima koje volimo. Pa i to je sasvim normalno.
Zašto o svemu ovome govorim baš u ovom trenutku? Pa zato što nikada, kao sada, nismo trošili život uludo. Bez uživanja u njemu, bez želje da bilo šta promenimo, bez nastojanja da ono što nam se nudi iskoristimo, i sebi ulepšamo trenutak, dan, mesec i godinu.
Odavno smo prestali da razmišljamo o tome šta imamo, misli su nam skoncentrisane na sve što nemamo, i želju da do toga po svaku cenu stignemo. A kada ne uspemo, onda smo razočarani i nesrećni. I čini nam se da svima sve polazi za rukom, samo nama nikako i ništa.
Rekoh na početku priče – ne prolazi vreme, mi u vremenu prolazimo. Evo i ovoga jutra od trenutka ustajanja dobar deo nas vreme troši uludo. Razmišljajući o svemu što je ružno, strahujući od svega što nećemo moći, nervirajući se unapred zbog stvari koje se nisu ni dogodile. Propuštamo trenutak koji nam je dat kada smo otvorili oči i kada sa nekim, u krajnjem i sami sa sobom, možemo da popijemo kafu, da se radujemo suncu koje je ogrejalo, ili snegu koji je počeo da pada, da ispunimo sami sebi dan prijatnim doživljajima, srećni što smo živi i zdravi pa sve to možemo.
Zamislite samo šta sve od ovog trenutka dok večeras ne zaspite, možete da uradite . Zamislite koliko ćete biti zadovoljni ako večeras shvatite da ste planirano i uradili. I pokušajte da zamislite kako ćete se sutra, sa drugačijim mislima u glavi, probuditi i krenuti , ne u trošenje vremena, već u uživanje u životu.
Ja toliko, a vi ako umete i znate nešto bolje, kažite mi slobodno. Biću srećna da vas saslušam, ako je od koristi. U protivnom, ne bih trošila svoje vreme.
13. decembar
