Gradski Portal 018 – 03.12.2018
Ode jedna, i počinje nova sedmica. Čekamo je ko ozebli sunce u nadi da će doneti nešto novo i nešto bolje. Možda nešto bolje i postoji, ali mi ništa o tome ne znamo. Ili, pak, ne želimo da znamo. Ima pomalo i toga da nema ko da nam kaže. A i ako nam kaže, mi u dobro više ne verujemo.
Čudno neko vreme doslo. Nekada su novinari pisali i o lepim stvarima, danas, danas se utrkuju ko će doći do ružnije i sablasnije vesti, jer takve su vesti nešto, što privlači pažnju javnosti, takve vesti se slušaju, čitaju i gledaju. Oće, malo sutra. Ko je to izmislio, pojma nije imao o mentalnom sklopu običnog čoveka. Pa ko, bre, želi grozote? A ako ih I želi, onda s njim nešto nije u redu.
U svakom slučaju, zivot ti se smuči od rane zore…..kad ukljucis televizor, prikačiš se na društvene mreže, otvoriš novine……
I kako dan da ti posle toga bude dobar? Otvoriš oči sa nadom, a umesto nade usledi bombardovanje vestima – ko je koga ubio, ko je koga napao, prebio, izazvao saobracajku, prevario……pa sve do krupnih državnih problema, koje smo počeli da prihvatamo I shvatamo kao lične.
Bivalo je oduvek ružnih vesti , nije da nije, ali ne ovoliko. Ponekad mi se čini da smo postali kolektivni mazohisti. Kao da baš volimo sve to da čujemo, i kao da uživamo kada se tamo negde, tamo nekom nešto ružno desi. Tamo negde, daleko bilo, u čemu nema nas.
Pomalo nezdravo, da ne kažem bolesno osecanje, ali je tako. Najgore u priči je što mi toga nismo svesni. Mislimo da tako treba I da je to normalno, pa vremenom počinjemo mazohistički da u svemu tome i uživamo. A nije……nije I neće biti. Pa mi se čini da, kada bi počeli da živimo kao sav normalan svet, ne bismo umeli da živimo. Jer smo navikli da živimo od tuđe nesreće i vlastite sreće samo zbog činjenice da smo živi i zdravi, I da nismo deo neke jutarnje vesti.
Zamislite jutro u kojem možete da čujete sve što je dobro u ovoj zemlji urađeno, sve pametne ljude koji su nešto stvorili i doprineli, pametne mlade ljude ( a ima ih prs I pleva) koji bi za početak samo da ih neko uvaži, humane ljude koji su svuda oko nas, talente, dobre radnike, pa I genijalce ako baš hoćete…….Ne, oni čuče u nekim zabuđalim ćoškovima, čekaju da ih neko primeti, da ih pokaže svetu…..uzalud, ne mogu da dođu na red.
Kad bismo građanima pokazali sve one, koji mogu da budu uzor, možda bi sve dugačije bilo. Možda bismo se i svi mi pokrenuli iz mrtvila i napravili barem jedan korak, a i taj korak je dovoljan da nam bude bolje.
Život nam se, prelomljen kroz novinarsko viđenje života, pretvorio u čašu koju posmatraju optimistra I pesimista. Pa je za optimistiu čaša polupuna, a za pesimistu poluprazna. Naša je čaša već duže vreme poluprazna, zato što smo mi odaberali tu opciju.
03.decembar
