Svake godine u ovo vreme obeležava se Dan sećanja na stradale i prognane Srbe u zločinačkoj akciji “Oluja”.
Akcija „Oluja“ počela je 4. avgusta 1995. godine ofanzivom hrvatske vojske i policije i jedinica Hrvatskog veća odbrane na području tadašnje Republike Srpske Krajine, odnosno Banije, Korduna, Like i severne Dalmacije, uprkos tome što se ta oblast nalazila pod zaštitom Ujedinjenih nacija.
Godišnjica vojno-policijske akcije Oluja, tokom koje je zabeležen najveći egzodus Srba od Drugog svetskog rata, u Hrvatskoj se obeležava kao praznik – Dan pobede i domovinske zahvalnosti i Dan branitelja, dok se u Srbiji taj zločin bez kazne obeležava komeorativnim skupom.
Mi, u Srbiji, podsećamo na ono što se dogodilo avgusta 1995 godine, na užasni pogrom, proterivanje više od 250 hiljada Srba, egzodus i etničko čišćenje, podsećajući tako i sebe ko smo, šta smo, odakle smo i kuda idemo. Podsećamo se našeg identiteta u koji su ugrađeni i Jasenovac i Jadovno, podsećamo se svake jame svakog malja i svake kame, kao posledice te iste politike istrebljenja Srba nekih pedeset godina ranije. Mi imamo pravo na sećanja, to niko ne može ni da nam zabrani, niti da nam oduzme.
Uostalom koji je i kakav Srbin koji bi mogao zaboraviti nepregledne kolone traktora koje voze dečaci jedva izbegli metku, bombi ili kami. Ili majke koje privijaju svoje bebe, svoje srpske bebe na grudi i unezvereno se osvrću u strahu da horde progonitelja ne iskrsnu odnekud i dovrše svoj davno isplanirani posao.
Žive su slike sirotinjskog pokućstva na traktorskim prikoicama i ikone krsnih slava ušuškane najlonima i ponjavama, da se ne oštete u zbegu. Pa su tako, kao i uvek kroz istoriju, sa napaćenim ljudima putovali i Sveti Jovan, Sveti Nikola, Bogorodica i arhangeli, naši nebeski zaštitnici.
Negde u isto vreme, tamo negde u Hrvatskoj, Oluja se obeležava dodelom odlikovanja penzionisanim hrvatskim generalima, čije su ruke krvave do ramena. Negde tamo se neki ljudi, koje smo do juče zvali braćom, raduju svojim pobedama. Prisećaju se dana ponosa i pobede, i zahvalni su svima koji su dali život da Hrvatska danas bude ponosna. Hrvatska svake godine dostojanstveno slavi Oluju, kako bi buduće generacije negovale tradiciju Domovinskog rata. Legitimitet Oluje ne dovode u pitanje, a Srbiji neprestano šalju poruku “da napusti jalovu politiku prošlosti i okrene se politici pomirenja”.
Tako se iz godine u godinu Oluja zvanično obeležava u dve nekada bratske, a sada zaraćene zemlje. Političari obeležavaju i pričaju –svako iz svog ugla, svako vođen nekim visokim ciljevima i interesima. A narod nastavlja da živi, onaj običan narod koga ne zanima i nikada ga nije zanimala politika, već samo život, goli život.
U Hrvatskoj postoji jedno selo koje se zove Dubica. U njemu su nekada živeli i Srbi i Hrvati, a danas ne žive ni jedni ni drugi. Srbi proterani, tek pokoji se vrati, a Hrvati sami pobegli. Nema tamo šahovnice, ni bilborda sa likom Gotovine, zločinačkim umom Oluje. Ima tamo par domaćinstava koje niko ne dira, a nikoga i ne zanima kako žive. Ostali pobegli.
“Oterali nas Srbe, pa uništili i svoje Hrvate. Kad su shvatili da hleb, mleko i sve što im je potrebno za život moraju kupovati u našoj, Kozaračkoj Dubici, onda su se domaći Hrvati otreznili. Oluju i ne spominju”- pričaju oni novinarima. Govore, nesvesni da upravo u njhovim rečima leži suština čitave priče. Život je jedno, a politika drugo. Obični ljudi se ne mrze i ne kolju, ne proteruju se i umeju da pronađu zajednički jezik. Muka je od onih koji države vode, koji u glavi neguju ciljeve, apsolutno nevažne i marginalne za običan svet. Ali, ko uopšte nešto pita običan svet.
“Kad su shvatili da hleb, mleko i sve što im je potrebno za život, moraju kupovati u našoj, Kozaračkoj Dubici, onda su se domaći Hrvati otreznili. Oluju i ne spominju”.
Tek tada, kad političari počnu da razmišljaju kao ovaj, prost i običan svet, tek tada može nešto od nas da bude. Ovako – čisto sumnjam.
05. avgust
