„Ode Mika“ – stiže mi poruka. Ma gde ode, kako, zašto i ide li se tek tako bez pozdrava, bez zagrljaja, bez reči. U ovakvim trenucima čovek oseti bes. Kako je mogao tako da ode? Nije Mika od takve sorte. Uvek je odlazio uz buku i galamu, uz pokoji vic, osmeh i lagani hod, kao da mu se nikuda ne žuri. A ovoga puta je požurio, kao da se krije od nas, kao da hoće da nas prevari, kako ga ne bismo slučajno zaustavili u nameri da nas napusti. Slagao nas je, ko deca kad lažu, kako pri odlasku ne bi plakala.
I ja ne plačem, šta ima da plačem. Gotovo je, zauvek je gotovo, ko da ga nije ni bilo. Zanosimo se pričama „živeće u našim srcima zauvek“, „pamtićemo ga po ovome ili onoime“, „bio je dobar i najbolji u svemu“. Stereotipno ponavljamo reči koje se izgovaraju u ovakvim prilikama, misleći da će mu nešto značiti, nadajući se da će nam sve loše što smo mu, eventualno učinili, rečima da se opere. A neće. I ne može. Suluda je ta priča da su svi, koji odu, bili sveci. „Budale“, što bi rekao Mika, samo budale mogu da tako misle.
Mogao je Mika da ne ode, ali eto suđeno mu je tako, reći će neki. Ma dovraga i suđeno i zapisano. Mi smo ti koji krojimo svoje živote i ti koji dozvoljavaju da nam živote kroje i neki drugi. U ovakvim prilikama čovek postane svestan besmisla svega što se u životu događalo. Svih nepotrebnih borbi, svih neiskorišćenih mogućnosti, svih želja i ciljeva koje je sebi postavljao. I života, koji nije umeo da živi.
Jesmo li mu ikada bar kafu skuvali, pomogli kada mu je bilo teško, jesmo li ga pitali da li mu nešto treba, da li smo nekada uočili da je tužan i suočen sa problemima koje sam ne može da reši, i potreban mu je prijatelj? Nismo. A sada nam nije žao što sve to nismo, nego što nas je napustio i barem na kratko rastužio.
Koliko sutra ćemo ga zaboraviti, kao i sve druge što smo. Zaboravićemo sedamdesete i osamdesete kada je, kao deo „Lutajućih srca“ pesmom lutao po čitavoj staroj Jugoslaviji. Zaboravićemo koliko je, kao direktor Doma kulture, Filmskih susreta pripremio i gradu donosio nešto izuzetno, zaboravićemo da je bio legenda u kulturi grada, ali ćemo zaboraviti i činjenicu da su ga mnogi zaboravljali, kada je trebalo da ga se sete.
Patetična podsećanja na mnogo toga iz njegovog života, čiji smo i mi deo bili, su podsećanja ne zarad Mike, već zarad nas. Zato što smo ga poznavali, i zato što nam je dozvolio da u njegov život uđemo. Sve lepe stvari, kao voditelj emisije u TV Belami, je delio sa mnogima od nas. Sve ružne je živeo sam. I sam otišao, ne uznemiravajući nas svojim odlaskom.
Mika je samo jedan od onih na koje sam, zbog ovakvog odlaska, ljuta. Ne ide to tako, nije drugarski. Nije u njegovom stilu, nisu mu to maniri.
„Ej, nemoj da me nerviraš“, rekao bi sada Mika. „Šta bi ti sada? Da se grlimo, ljubimo i plačemo? Epa, žao mi je. Ja sada odmaram mozak od svih vas“.
Pa da mu dopustimo da odmori mozak sada, ako nije mogao kada je trebalo. Da počiva u miru bez milion briga koje je nosio na plećima. I da u goste zove samo one, koje mu duša ište. Na nekom drugom mestu, subotom, jer subota je i inače dan za ovakve stvari.
Ode Mika bez pozdrava. Ko da je to važno. Ako je mogao da bez pozdrava odlazi kada smo mogli da se pozdravimo, što sada ne bi? Zna on šta radi, a i mi znamo, samo ne želimo sebi da priznamo.
Ljuta sam pomalo na njega, ali i na sebe. Jer sam jedna od onih, koji nisu imali vremena za njega kada je trebalo i kada je mnogo toga trebalo da mu kažem. I ja se samo, poput ostalih, trudim – da na ovaj način operem tugu.
04.decembar
