Samo mi recite da ovo niste očekivali, neću vam verovati uopšte. Čekala sam da se praznici završe i da pogledam jesmo li se bar za dlaku promenili u glavi i, šta se desilo? Razočarenje! Nismo, nismo se promenili i po svemu sudeći skoro i nećemo.
Prvi maj i Uskrs su prošli, ljudi su počeli da se vraćaju sa izleta u prirodi koji su ovih dana bili aktuelni usled praznika i lepog vremena. Međutim, izletnici širom Srbije iza sebe nisu ostavili baš najlepše prizore. Naprotiv, ti prizori se pre mogu nazvati sramotnim! Razbacane kese, flaše i čaše, kao i razno drugo đubre, ostali su kao pokazatelj nemarnosti na mnogim lokacijama širom srpskih izletišta.
Ovo nije novina, svake godine se tokom Prvog maja, među Srbima popularnog datuma za roštiljanje i provod u prirodi, ostavi tone smeća, koje nakon njih ostaje da trune i zagađuje okolinu.
Dakle, propasti nećemo, ali spasa nam nema. Dočekala sam očekivano, a opet bila iznenađena dozom upornosti kojom nastavljamo da čuvamo nešto, čega se normalan civilizovan svet stidi. Ko da nam je deo tradicije, mentaliteta, lepih običaja, pa nikako da se toga odreknemo, iz pijeteta prema prošlosti, koja je samo naša i ničija više. Ono, doduše, jeste naša, ali nije za ponos. Za sramotu je i neviđeni blam.
Poučeno iskustvom JKP Medijana iz Niša je ove godine pokušalo da se posluži i malim trikom. Ljudi iz ovog preduzeća su podelila kese Nišlijama koji su proslavljali Dan rada, sa molbom da pokupe smeće iza sebe. Trebalo je samo da vidite zblanute face Nišlija kada su im deljene kese, ko da ih prvi put u životu vide i ne znaju šta bi u nastavku sa njima radili. Ne sumnjam da su ih pojedinci spakovali i poneli kući. Da se nađu, zatrebaće za nešto. Ne smem ni da pomislim šta su neki pomislili, a nisu izgovorili. Ali, budući da se kese dele džabe, nisu odbili da ih uzmu. Kese su uzeli, a za uzvrat svoje smeće
ostavili na izletištu. Da se razumemo, nije Niš jedini u ovom, za svaku osudu, običaju. Tu su i drugi gradovi u Srbiji. Kao da su se utrkivali u bahatosti i bili ponosni na sebe.
Ovom prilikom se izvinjavam, svima koji ne spadaju u ovu kategoriju stanovništva. Ima takvih, nije da nema, ali u malom broju, jednako kao i onih koji , ne samo u ovoj, već i u svim ostalim prilikama pokazuju lepo vaspitanje i kulturu ponašanja. Malo ih je, na žalost, pa i to malo ovi drugi nesrećnici zatrpaju svojim nevaspitanjem i nekulturom, da se uopšte i ne primećuju.
A nema bolje prilike od ove da i decu naučimo valjanom ponašanju. Da im na licu mesta pokažemo kako se i gde baca đubre. Da im objasnimo koliko je priroda svima nama važna i kako treba da je čuvamo. Da pored prejedanja i napijanja održimo i pokoji čas u prirodi svojoj deci. Jok brate, nama su kobasice i pivo važnija stvar od bilo čega drugog. Još ako je sve začinjeno dobrim turbo folkom, veselju nema kraja. A hoćemo generacije koje će se razlikovati od nas, hoćemo da budemo evropljani i civilizovan narod, hoćemo da nam drugi ne lepe pogrdne epitete u ovom kontekstu. Hoćemo, a ništa ne činimo da tako i bude. Ko da je dovoljno da nas u tu Evropu oficijelno prime, ko da je važno da nam na pasošu piše EU, ko da je od presudnog značaja da se papirološki stavimo u red, a suštinski ostanemo isti, kakvi smo bili i pre 100 godina.
Ništa mi ne kapiramo uopšte. Čak ni to đubre na Kameničkom visu nismo skapirali i pojma nemamo od kakvog je značaja svaki sitni učinjeni korak, svakog od nas pojedinčano. A tako je malo potrebno da budemo drugačiji, drugačiji u pozitivnom smislu. Malo dobre volje i usputnog učenja je neophodno, jer nama inteligencija i sposobnost ne fale. Fali nam samo odsustvo volje da potencijale koje nosimo u sebi iskoristimo na pravi način. I da se ne pravimo mnogo pametni misleći kako smo poseban narod zato što imamo dušu kakvu drugi nemaju, zato što smo gostoljubivi i dobri domaćini, zato što umemo da se našalimo i nasmejemo. Sve je to lepo, ali nedovoljno da bismo se uklopili u civilizovan svet i bili dostojni tog sveta. Vraćam se ja na izletišta i đubre koje smo iza sebe ostavili, kao sliku i
priliku nas samih. A što nam je to bilo potrebno? Nama, koji smo u svakom pogledu divan narod, ali baksuzi i inadžije, što odbijaju da naprave sitne korake koje drugi čine bez problema. A onda se prave važni kako su bolji od nas, a nisu. Što jednom ne pokušamo da u inat budemo bolji od drugih?
04.maj
