Napad na radnicu u teretani, tuče sekirama usred dana, nasilje nad ženama posvuda u Srbiji, nasilje nad decom, nad strarima. I sve to u 21 veku, kao da smo najveći primitivci, necivilizovani, neću da kažem neobrazovani jer i oni tuku, kao da smo se zarazili nekim opasnim virusom koji nas podstiče na nasilje.
Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković kaže da nema opravdanja za nasilje, ali ističe odgovornost medija prilikom izveštavanja o ovim slučajevima. Ona skreće pažnju da mediji prilikom izveštavanja o nasilju zaboravljaju na svoju odgovornost, kao i etiku izveštavanja.
„Upravo to što su ozbiljni problem, pišu se pod sezacionalističkim naslovima ili se opravdavaju zločini. A istinski je vreme da se zabrinemo zbog tog ogromnog nasilja i tenzija, svi da se zabrinu, uključujući i medije” – kaže Jankovićeva.
Mislim da je prava stvar što je Brankica Janković dotakla medije. Nasilje postoji, pa postoji. Institucije koje su zadužene za suzbijanje nasilja nastoje da rade svoj posao, rekla bih, najbolje što mogu. Ali kada mi, mediji, uzmemo stvari u svoje ruke, pa od komarca napravimo magarca, onda dođi Bože da se krstiš. Ne samo da , u najvećem broju slučajeva, prezentujemo iskrivljenu sliku stvarnosti, već svojim pisanjem podgrejavamo zlo, kitimo događaj detaljima kako bi delovao što strašnije, dolivamo ulje na vatru i otvaramo vrata potencijalnim nasilnicima da se osmele i krenu u slična nedela.
Budući da smo jedan veliki broj mladih ljudi “ispustili iz ruku” i prepustili ih na vaspitavanje ulici ili društvenim mrežama, sa neizgrađenim kriterijumima i bez stavova šta je dobro a šta ne valja – mediji često prave pogodno tle za formiranje stava da su nasilinici heroji. Pa neretko postaju i idoli mladih.
Kada ste u medijima videli epilog dešavanja? Piše se kada se nešto dogodi, piše se senzacionalistički do daske, po mogućstvu sa što eksplicitnijim fotografijama, i posle stane. Niko ne zna šta je u nastavku bilo, šta je preduzeto i kako je slučaj završen. Važno je da građani budu informisani da je neko nekoga preklao, upucao, mučio, maltretirao, ubio na bilo koji način. I kraj priče.
Govor mržnje se spominje samo uoči i za vreme izbora. Kao da se govor mržnje koristi samo I jedino u kontekstu politike. A nije tako. Govor mržnje je u svim oblastima postao model komunikacije i pravilo ponašanja. Mediji ga obilato koriste, ali koga briga za to.
Svi koji učestvuju u javnom životu su se izveštili, pa gaze po ivici. Uvredljiv i ponižavajući govor u svakom smislu, vulgaran, preti da postane dozvoljena matrica ponašanja. A mediji su fantastična podloga za uzgajanje takve nakaradnosti. Jer, linija između nedopustivog govora do govora mržnje je tanka, kao i od govora mržnje do nasilja.
Može li neko da natera novinare da malo više vode računa o javno izgovorenoj reči, da – ako ne mogu da budu od pomoći, makar ne razbuktavaju nasilje. Šta bi sa novinarskim kodeksom, postoji li tako nešto danas, ili smo ga negde usput izgubili?
Nekada je to bio prekršaj, pa se odgovaralo, pa su novinari išli i na sud. Znalo se šta je dozvoljeno, a šta nije. Što ne znači da se o ružnim događajima nije izveštavalo. Naprotiv. Ali se je vodilo računa o rečniku, o izgovorenoj reči koja ne sme da povredi one koji su već povređeni, vodilo se računa o prelomu stvari, kako bi se javnosti poslala ispravna poruka. Ništa od svega toga danas nemamo. Imamo samo novinare koji zaviruju u sitna crevca ionako povređenih ljudi, imamo takve koji su spremni i na sahrane da odlaze ne bi li tekst bio što više začinjen senzacionalizmom, one koji izvlače i reči iz konteksta kako bi zazvučale, imamo danas takve novinare koji ponekad naprave i događaje, bez događaja. I tako kreiraju javno mnjenje.
Nasilje je oduvek postojalo, u ovom ili onom obliku. Razlika je u tome što ga mediji danas neguju, zalivaju i paze, jer većini kroz članke donosi više para.
Čuh jednom prilikom komentar koleginice: “Žena zaklala muža? Što lepo! Baš će prilog da mi bude bomba”.
13.juli
