Često, onako profesionalno deformisano, osluškujem građane – u autobusu, na ulici, u redovima ispred šaltera, a neretko me i zaustave oni koji me kao novinara poznaju da kažu nešto, neku svoju muku, da primedbuju, kritikuju i žeste se…….
Naslušah se priča o rupama na niškim ulicama koje „nam uništiše“ automobile, nagledah se zasađenog cveća oko „SNS ovskih rupa“ na asfaltu, progutah priče često zasnovane na neinformisanosti i neznanju i odlučih da „stavim rajsferšlus na usta“, kako mi neko ne bi prilepio etiketu „ ljubitelja vlasti“. Ne smem ja to, novinar sam. Nikako ne smem da budem na strani vlasti, čak i kada vlast nešto dobro uradi.
Ovih dana opet kradom osluškujem građane. „Šta je, bre, ovo? Raskopaše sve ulice. Razrovaše ceo grad. Ne može čovek da se kreće. Samo da se slikaju, samo da se promovišu. Onaj naš gradonačelnik ne izlazi iz televizora“.
E, tu mi puče film. Pa dobro ljudi, znate li vi šta hoćete, ili samo znate šta nećete? Hoćete li grad sa rupama, ili grad bez rupa? Ako hoćete grad bez rupa, onda mora nešto i da se pretrpi. Kao što je kašnjenje autobusa koji ide drugom trasom, kao što je gužva na ulici, kao što je zakrčeni saobraćaj…… A da vam nije , možda, žao što sada nemate „SNS ovske rupe „ da zasadite cveće oko njih?
Gradonačelnik na ulici, obilazi radove. Šta on ima da obilazi radove, ko da se u radove razume? I to nam smeta, i to nam ide na živce. A da ih ne obilazi, onda bismo rekli kako sedi u svojoj udobnoj fotelji i ništa ga ne zanima.
„Ma dobro je što sve to rade, ali što ne rade u subotu ili nedelju, kada su manje gužve. Nego prave frku da ih vidi narod kako rade i da ih televizija slika“ – komentarišu neki. Nije , dragi moji, to razlog što se ne radi subotom i nedeljom i što se ne radi noću. Subotom i nedeljom, kao i noću treba platiti duplo, duple dnevnice sleduju tada. To stoji i u Zakonu o radu. Neko je, verovatno, hteo da uštedi, vaše pare da uštedi. Znam da se sada smijuljite nad ovim, ali tako je.
Kažem, puče mi film…..puče mi, jer me nervira zajedljivost, malicioznost, kritika bez pokrića, zlo koje često izviire iz mnogih od nas bez razloga……..nervira me što smo takvi kakvi jesmo, a nismo onakvi kakvi bi trebalo da budemo. Šta je to što nas sprečava da se radujemo onome što je dobro. Da pokušamo da uživamo u nečemu što nam se pruža, da budemo makar malo zadovoljni kada se nešto pokreće, da nam je milo što se nešto dešava i što ne čučimo u žabokrečini, na koju smo navikli godinama unazad. To nešto nije mnogo, al je nešto. Nije ništa. Na kraju krajeva, batalimo te naše niške ulice……ajd da progovorimo o autoputevima, o koridorima koje svi, koji dođu sa strane, vide i hvale, samo ih mi ne vidimo i samo nama ničemu ne služe. Da su novinari pola tekstova napisali o koridorima, koliko su ih napisali kada se je srušio potporni zid, bilo bi za vajdu. Ali nisu. Novinari čekaju da se nešto sruši, briga ih za ono što se stvara i gradi.
Meni se, ovakvi kakvi smo, uopšte ne dopadamo. Ne zato što smo loši, nego zato što smo naopaki. Zato što, misleći da samo kritika može da izrodi napredak, ukopavamo sami sebe. Može kritika, kako da ne može, ali kada je utemeljena na činjenicama. Ali, itekako, može i reč hvale upućena onome ko je zaslužuje. Kako bi sutra bio bolji, i kako bi još bolje radio, a kada svako bolje radi….onda je dobro za sve.
Najbolje bi bilo da svi račune polože na sto. Pa da vidimo ko laže ……koza ili rogovi. Neki, na žalost, ne mogu da učestvuju u ovoj igri – nemaju račune.
19.Juli
