Ko o čemu – baba o uštipcima, a ja o koroni. Prosto ne mogu da zaobiđem ovu temu jer sam i na početku epidemije u više navrata pisala o ličnom iščekivanju da nam korona promeni živote, a i nas kao ljude.
Živote nam je promenila, to je nesumnjivo, a nas kao ljude? Pa zavisi – od slučaja do slučaja. Kao u školi, neko ko je pametniji lekciju ukapira iz prve, neko mora da je odsluša više puta, neko ide na popravni, a ponavljanja u ovoj lekciji, na žalost, nema. Bolje je da do te faze niko i ne stigne.
Pa mi se čini da je ovaj drugi talas korone bio neminovnost. Lekciju nismo naučili, bez obzira što su nam udarali packe, slali nas u ćoše, nismo smeli napolje…….ništa nije vredelo. Onog trenutka kada je „batinaški autoritet“ nestao, mi smo krenuli kao razularena masa da radimo sve ono što nismo pre toga, a i više. Želeći, valjda, da dokažemo da oni koji nam prete i upozoravaju nas, nisu u pravu. Nego ćemo mi sami da oprobamo sticanje onog kolektivnog imuniteta, i dokažemo kako smo mnogo pametni. A neko nas je tamo zatvarao i naterao nas da budemo deo velike zavere, koja nema veze s mozgom.
Mnogo brzo nam je doslo……u glavu. Kada smo videli da je broj obolelih za vrlo kratko vreme postao trocifren, kada se broj smrtnih slučajeva uvećavao svakodnevno, kada smo slušali teške priče onih, koji su oboleli i njihove molbe, zasnovane na praksi, da budemo odgovorni. Čini mi se, posmatrajući ovo naše okruženje u Nišu, da smo počeli da kapiramo. Barem većina je počela.
Oduševila me mlada kondukterka u autobusu koja je, momka bez maske iz autobusa izbacila bez obzira na njegova gruba objašnjenja da masku ne nosi, i da je to glupost koju su neki izmislili. Nije je zanimala njegova naučna teorija, bilo je važno samo da izađe. Inače, u gradskim autobusima se, za svaku pohvalu, pravila poštuju. Maksimalno. Ali, kao što vidite, u mnogim slučajevima ne i dobrovoljno, po savesti. Nama je uvek potreban neki „kondukter“ koji će nas izbaciti iz priče u koju se ne uklapamo.
Ima i ružnih primera. Mladog gospodina, recimo, koji ulazeći u dragstor, ne želi da stavi masku uz objašnjenje da on to ne nosi i ne zanima ga. Na opasku prodavačice da ljudi oboljevaju i umiru, on odgovara „ Pa naravno da umiru, kad nas je onaj Vučić pustio da izađemo napolje“. Pravilo krda, dakle. Treba neko da te zatvori u tor, da te zaključa, pa ćeš onda da poštuješ rečeno. Jesi li ti ovca, ili razuman čovek koji treba da misli svojom glavom o vlastitoj bezbednosti, pre svega? Zamislite samo da naši životi zavise od takvih. A u slučaju korone, bogami i zavise.
Htela sam da kažem, ustvari, da smo mnogo naopak narod. Nismo glupi, ali imamo neke svoje fazone koji se, za čudo, nikada ne uklapaju u fazone ostalog sveta. Nikada ne polazimo od pretpostavke da je nemoguće da sav ostali svet nije u pravu, a da samo mi jesmo. Mi ćemo, brate, da teramo svoje, dok ne crknemo. Ponekad i u bukvalnom smislu. I to nas košta. Košta nas u zdravlju, u politici, u svakodnevnom poslu…..na svakom koraku nas košta. Napravićemo sami sebi štetu, iako znamo da će šteta uslediti. Teramo po svome, u inat. U inat najbližih, u inat kolegama na poslu, u inat pametnijima i stručnijima od nas, u inat politici, u inat Vučiću ( njega ne mogu da preskočim, jer mnogo toga neki od nas rade u inat njemu, samo zbog njega). Pa neka je i na vlastitu štetu.
Nosimo maske sada, nosimo ih iz trećeg pokušaja. I nije da ne poštujemo pravila, barem većina nas. A je li moralo tako? Je li nam trebao veći broj obolelih i mrtvih? Zašto to radimo sebi, u ovom, ali i mnogim drugim primerima, nije mi jasno.
Biće da smo, ipak, naopak narod.
21.juli
