Već nekoliko dana traje potpuna histerija u medijima pod kontrolom Marinike Tepić, Dragana Đilasa i Dragana Šolaka, a koja ima za cilj da promoviše film Quo vadis, Aida, koji predstavlja sto minuta čiste antisrpske propagande.
Đilasovi, Marinikini i Šolakovi mediji, uz saradnju sa brojnim nevladinim organizacijama i ličnostima iz politike pre svega, pokušavaju na svaki način da primoraju rukovodstvo RTS-a da emituje film Quo vadis, Aida – koji srpski narod prikazuje kao kreatore i izvršioce genocida.
Čitam ovo, i ne mogu da verujem. Upinju se, kao da im životi vise o koncu, kao da će da pomru svi odreda ako narod u Srbiji ne pogleda taj film. I usputno se pitam: Koji je cilj gore navedenih drugara, koja im je namera, šta žele da time postignu? Da običan srpski građanin nešto bolje razume, nešto bolje shvati, da mi u Srbiji plačemo nad nečijom sudbinom, a da pre toga nismo zaplakali nad svojom? Ne razumem, stvarno ne razumem, a verujem da ni jedan normalan čovek ovakvu histeriju protiv svog naroda ne bi razumeo, pa makar ona bila i stopostotno pokrivena činjenicama. A nije. Nikako nije, i ne može da bude, ukoliko se ima u vidu ko je taj film radio, ko ga je prikazivao i ko mu je dodelio “evropski oskar”.
A film bosanske rediteljke Jasmile Žbanić govori o zločinu u Srebrenici, ali je zapravo jedini cilj ovog filma da se svetu još jednom Srbi prikažu kao kreatori i počinitelji genocida i bez obzira na to što se Marinikini, Đilasovi i Šolakovi mediji upinju da “objasne” kako je reč o pojedinačnim zločincima, jasno je da ovaj film na sve načine pokušava da celom srpskom narodu zalepi etiketu genocidnog.
Odmah nakon dobijanja “evropskog oskara”, Nova S, N1 i Danas krenuli su u kampanju, promovišući autorku filma i glumce, a zapravo promovišući upravo tu priču o “Srbima, genocidnom narodu”.
U kampanju se, eto, uključili i naši. Da pokažu svetu kako su demokrate, kako su tolerantni, kako su za stvaranje jednog boljeg sveta? Jel sveta u kojem će Srbija uvek biti pognute glave, sveta u kojem će biti krivac za sve i svašta, sveta u kojem će priznati sve – i što je činila i što nije – samo zarad mira u tom i takvom svetu. A gde je tu naš mir, gde je naša satisfakcija, gde je priznanje drugih da su ovde činili zločine, da su ubijali, lagali, manipulisali, kako bi od Srbije napravili crnog đavola na čitavoj planeti. Ali da im pri tom pomažu i “naši”, bizarno je do daske.
Znaju li ovi naši drugari, gore navedeni (ne bih da ponavljam njihova imena), znaju li da su sa jučerašnjim danom prošle 23 godine od ubistva šestorice mladića u Peći? Ivan Obradović. Sada bi imao 37 godina. Vukota Gvozdenović, godinu stariji. Svetislav Ristić, Dragan Trifović i Zoran Stanojević, dve godine više. I Ivan Radević, koji bi sada imao 47.
Zamrznute slike dečaka. Zamrznute u dušama i srcima najbližih, kao na filmu koji se pokrene, kao kad proključa rana na godišnjicu njihovog ubistva. Ali filma o njima nema, a neće ga ni biti. Nema ko da ga napravi, nema ko da se podseti, nema ko da izvuče iz naftalina sve zločine nad srpskim narodom, jer kada bi ih izvukao, i kamen bi se rasplakao. Ovako, kukamo na tuđem groblju.
“Imamo još nade u državu. Čekamo. Voleo bih da ne umrem pre nego što saznam ko mi je ubio sina”, kaže otac jednog od ubijenih dečaka
Priče su duge i bolne. Nada tinja. Roditelji koji još imaju snage za tu, mrvu nade, pozivaju nadležne da zaustave agoniju.
Da li to njima i drugima u istoj poziciji, Đilas i drugari žele da pokažu film o Aidi? Uostalom i svima nama koji volimo svoju zemlju? Misle li da će nas taj film ganuti? Ili misle nešto sasvim drugo? Biće da su im namere drugačije prirode. Te stoga, ovde stavljam tačku. Čovek pred ovakvima ostaje bez teksta.
Zasada nema reakcija iz RTS-a i ostaje neizvesno da li će se ovih sto minuta čiste antisrpske propagande emitovati na našoj nacionalnoj televiziji i da li će Srbi biti primorani da u svojim kućama slušaju i gledaju o tome da su genocidan narod.
Šta god i kako god. Tek “naši” su se pokazali koliko su naši. I koliko zapravo misle na nas.
15. decembar
