Odbornik Niške inicijative Srđan Nonić sa uključenom kamerom dočekao je načelnika Gradske uprave Ljubišu Janića na službenom parkingu. To je Janića razljutilo, pa je nasrnuo na njega, udario ga preko ruke i, kako kaže odbornik, razbio mu telefon. Nonić je, tvrdi, završio kod lekara jer je uznemiren, a najavljuje i krivičnu prijavu protiv načelnika – ovo je vest koju su juče objavile „Južne vesti“.
U centru pažnje je Srđan Nonić kao “junak našeg doba”. E sad, pravo da vam kažem – mene Nonić uopšte ne zanima. Kad kažem uopšte, mislim kao građanina ovog grada, a i kao novinara. „Ni u tri života me ne zanima“, što bi rekli klinci. A šta mene zanima? Mene živo zanima da li vas, koji ovo čitate, Nonić zanima? Jer ako vas zanima, onda ste vi ljudi koji stvarno nemaju nikakve probleme, muke, intersovanja, znatiželju (i ne znam šta već još), za normalne, ljudske stvari koje bi čoveka trebalo da interesuju. Pre svega sopstveni život, a onda i životi nekih drugih, neću reći normalnih ljudi (jer pitanje normalnosti je relativna stvar), već ću reći nekih ljudi na svom mestu. Koje bi, iz mnogo razloga, trebalo da vidimo u našoj okolini.
Kao što je Sofija Nakić, recimo, devojka koja ima svega 16 godina, koja boluje od sarkoma u sinusnoj šupljini, i u čijoj se porodici pune dve godine odigrava prava drama, kako bi Sofiju oteli iz kandži smrti. Roditelji su se pretvorili u umetnike u snalaženju, jer kad muka čoveka natera da se bori za život svog deteta, onda on sve može, sve zna i ume. Jel vam ispričao neko ovu, i još nebrojeno drugih priča o bolesnoj deci kojima je potrebna pomoć i u kojima se veliki broj nas nađe sa mudrom opaskom „deca se ne leče SMS om“. Tu se priča završava, a i naše interesovanje za priču i svu bolesnu decu.
Ali zato gutamo priče o raznoraznim Nonićima koji se budale po gradu kojekakvim nesuvislim akcijama, želeći da postanu viđeni i slavni. A što ne bi, ako ih novinari stavljaju u svoje novine, na svoje televizije, sejemo ih po društvenim mrežama, i pamtimo njihova imena. Ko da nas neko plaća da to činimo. A ko je Srđan Nonić, pitam ja vas? I čime je zaslužio našu pažnju i dragoceno vreme koje mu poklanjamo, čitajući tekstove koje ni pas s maslom pojeo ne bi.
Neću uopšte da otvaram priču o pametnoj deci u ovom našem gradu, najboljoj u mnogim oblastima u gradu, državi, pa i svetu. Neću da otvaram tu priču, a mogla bih, zato što zaslužuju svačiju pažnju. Novinarsku pre svega, ali ih novinari nekako uvek preskoče, jureći za Nonićima koji su senzacija. I neka budu senzacija, ali oni postaju i uzor nekim mladim ljudima kako se stiže do cilja. Upornošću, upornošću u budalaštinama koje ne prolaze u normalnom svetu. Jer u tom normalnom svetu svako bi Nonića, koji je niko, i koji snima ustanove i ljude zavirujući u stvari koje ga se ne tiču, u tom normalnom svetu bi takvog uhapsili odmah. A mi o njemu pišemo plačljive članke jer ga je Služba koja je za to zadužena, izbacila iz zgrade. A on nastavio da izaziva i čika.
Dokle ćemo nenormalnost plasirati , ne kao normalnost već kao herojstvo, dokle ćemo novinarski okretati stvari naglavačke, a onda mi isti, novinari, tražiti red i poštovanje Zakona u državi?
Epa, malo sutra će svega toga biti. Dokle god smo saučesnici u ovakvim budalaštinama.
24.Oktobar
