Naslovna ŠTO da ne KAŽEM ŠTO DA NE KAŽEM – IZGUBLJENO SAMOPOŠTOVANJE

ŠTO DA NE KAŽEM – IZGUBLJENO SAMOPOŠTOVANJE

0

U Kragujevcu je 21 oktobra obeležena 78. godišnjica streljanja u Šumaricama. Iako od prvih đačkih dana Kragujevčani uče o tome kako su u oktobru 1941. streljane hiljade njihovih sugrađana, mnogi i dalje polemišu o broju ubijenih, a u nekim kragujevačkim domovima ovo je dan o kom se – ćuti. Streljanje Kragujevčana u Šumaricama obeležava se svake godine 21. oktobra održavanjem Velikog školskog časa – pomenom streljanim žrtvama.

Mnogi kragujevčani ove pomene pamte po minuti ćutanja. „U tom minutu ćutanja kada je na levoj strani Šumarica nekoliko hiljada ljudi, a sa desne samo spomenik – sve je sadržano.Taj muk sve govori. On je i opomena.” –kažu kragujevčani. U Šumaricama je ove godine održano opelo, odsvirana himna, usledio je i aplauz, ali minute ćutanja nije bilo. Ni ove, ni prethodnih godina.

Od 1971. godine u spomen parku kod spomenika streljanim đacima i profesorima, održava se centralna komemorativna svečanost – Veliki školski čas. I toliko. Neko tamo ode, neko ne ode, taj dan uglavnom obeleže kragujevčani. Mada je i njih iz godine u godinu sve manje. A valjalo bi da to bude nacionalni praznik, barem mi se tako čini. Šta se sve ne obeležava kao nacionalni praznik. Jer ono, što se tamo dogodilo, ljudi koji su poginuli, način na koji su pogubljeni, veliki broj dece i mladih među njima, i kvota koju su Nemci bili u obavezi da ispune, ne zaslužuje zaborav. Ponajmanje pretvaranje u bledu sliku nečega što je bilo, ne ponovilo se.

Ništa, ili gotovo ništa ne znamo od tom 21 oktobru, a najkrvaviji je zločin u Drugom svetskom ratu. Znanje većine nas zaustavlja

se Krvavoj bajci Desanke Maksimović, jer su nas o tome učili još u Osnovnoj školi, tu smo se zaustavili i zaokružili priču.

Posle toliko godina čoveku izađe na nos i školski čas, i Krvava bajka, i parole „Dosta su svetu jedne Šumarice”, i „Pucajte, ja i sada držim čas”……..sve nam to izađe na nos, to papagajsko ponavljanje nečega, što možda nikada niko nije ni rekao. A o suštini i dalje oskudne reči.

Patetikom se ne poštuju mrtvi, niti brani istina.Na drugačiji način se to čini, ali je za taj drugačiji način, po svemu sudeći, kasno. Jer u spomen parku Šumarice je izgrađen istoimeni hotel u kom se održavaju svadbe. U blizini je i dečje igralište, gde se deca zabavljaju, a kad krenu u školu, onda neko počne da im priča da su baš tu, na tom mestu streljani njihovi vršnjaci, da su bili hrabri, da su svoj život dali za otadžbinu, da je nastavnik poginuo zajedno sa njima grleći ih, i prkosno izgovarajući „Pucajte, ja i sada držim čas.” O medijima da i ne govorimo. Informacija o sećanju na taj dan našla se skromno tu i tamo u pojedinim

medijima.Sećanje u par rečenica na događaj 21 oktobra 41 ve, pominjanje svega što se toga dana odigravalo, na koji način je obeleženo i ko je od zvaničnika bio tamo. A sve ih je manje i sve ređe odlaze na pomen. Zauzeti su nekim drugim, mnogo važnijim poslovima. Krvavu bajku polako zaboravljamo. Kao što polako zaboravljamo i druge, u našoj istoriji i za nas važne datume. A datume stradanja Srba za pamćenje imamo na pretek. Mnogi ih nemaju, ali ih u međuvremenu naprave. Važni su im za stvaranje njihove istorije, koju, takođe, nemaju. Ali je stvaraju, izmišljajući je. A mi je zaboravljamo, imajući je.

Ne bih sada o tome koliko je istorija važna u opstanku jednog naroda. Bojim se da ne zapadnem i ja u patetičnu priču. Htela sam, zapravo, da kažem koliko smo mi, kao ljudi, važni u njenom opstanku. I da smo načisto zakazali, jer smo negde usput izgubili samopoštovanje. A ko ne poštuje sebe, teško da će i znati šta ta reč znači u odnosu na druge.

23.Oktobar

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite vaš komentar
Molimo vas unesite vaše ime ovde