Dan po dan, pa će i izbori. Koliko sutra. A na našoj političkoj sceni ludilo do daske, gore no uoči prvih višestranačkih izbora devedesetih. Tada je, donekle, bilo i razumljivo. Višestranačje kao novina unelo je haos i kod političara i kod građana. Političari, koji više ne pripadaju jednoj političkoj partiji, Savezu komunista odmah pomislili da su, zbog pripadnosti, jedni drugima krvni neprijatelji. Gore je bilo no ono sa četnicima i partizanima. Al ovo danas, ovo je gore od gorega, pa ti sad zamisli koliko je gore. Osim što su odnosi među političkim neistomišljenicima gori, gora je i opozicija. A opozicija, po prirodi stvari, treba da bude bolja od vlasti, kako bi na izborima pobedila i sama postala vlast.
I bila je solidna tih devedesetih, mogla je da se uhvati u koštac sa vladajućom strankom. Argumentima i silom, pa kom opanci, kom obojci. Ova današnja opozicija nema ni argumente, ni silu. Kad kažem sila, mislim na silinu naroda koji je sledi na protestima. Kad kažem argumenti, pa mislim na činjenice kojima će ubediti narod da su bolji od ovih sada, da mogu i umeju bolje, i da narod veruje da će sve to, kada dođu na vlast, biti baš tako i nikako drugačije.
Koji crni argumenti i koje činjenice. Sve sama filozofiranja na temu rušenja vlasti i uklanjanja Vučića, sve sama dokazivanja da ništa ne valja, bez argumenata šta to ne valja i zašto, i kako bi ti to uradio kad znaš šta ne može, a ne znaš šta može. A kad pitaš, odgovora nema.
Zato je bojkot opozicije (mislim dela opozicije) jedino realno rešenje. Po sistemu „vrati mi moje krpice, vrati kad ti lepo kažem“. I nećeš da se igraš. Zato što ne umeš da se igraš, zato što ne želiš da priznaš da neko drugi bolje to radi od tebe, zato što se ne gradiš na sopstvenom kvalitetu, nego na pronalaženju tuđih grešaka.
A reč bojkot zvuči moćno običnom čoveku. Neko se usudio da bojkotuje vlast, kakva hrabrost! Ma đavola se usudio, nije on heroj, kukavica je. Ako ne izađeš u ring, uplašio si se protivnika, nisi jači pa si odustao jer nećeš da ga biješ pred publikom. Ajd da se ne zezamo i ne pravimo filozofiju od običnih stvari.
Loši su uslovi, reći će oni, koji su pogođeni ovim rečima. Nije nego. Možda jesu loši, ali su i do sada bili takvi, ili gori. I po tim takvim i gorim uslovima sadašnja opozicija, a nekada vlast, je na vlast dolazila ili na vlasti ostajala. I nije se tada žalila na uslove. Bilo joj potaman.
Sve je već viđeno i niko nije „sisao vesla“ samo se poneki, uplašeni od poraza i sramote pred narodom, prave mnogo mudri, pametni i glume demokrate u koje ni sami ne veruju.
Živa nisam za nastavak priče. Na nos ima da nam izađu ovi izbori. Unapred vidim slike i čujem rezignirane reči onih koji znaju da ne mogu, a glume da neće. A kada se sve završi, pa sadašnja opozicija izgubi, ili uopšte ne izađe na izbore, uslediće priča o dokazivanju ličnih kvaliteta i mogućnosti, koje nisu mogle da dođu do izražaja jer ih je vlast, lošim izbornim zakonom, omela u priči. I eto, siroti narod će da pati i u narednih nekoliko godina, samo zato što je opoziicija poštena, pa neće da igra prljavu igru.
Ne zamerite na ovakvoj priči, ali je baš tako. Slično razmišljaju i svi oni, koji su bili svedoci ranijih izbora, i koji su ih gledali sa distance. Da nije tužno, a tužno je zbog gubljenja vremena i trošenja državnih para, da nije tužno, kažem, bilo bi smešno.
Spomenuh napaćeni narod koji sve ovo gleda i sluša, i nastavlja da živi loše, jer mu je slabo ko, od gore nevedenih, donosio bolje. Spomenuh narod, jer je i narod kriv, da se ne lažemo. Kriv je zato što ima mozak, a a slabo ga koristi.
18.Februar
