Ministar zdravlja Zlatibor Lončar kaže da u Srbiji nema zaraženih korona virusom, iako se on pojavio u zemljama u okruženju, i da nema mesta panici. On je za TV Prva istakao da ima zlonamernih ljudi koji na društvenim mrežama šire informacije da ima zaraženih i da ima umrlih.
Da ima, ima……mislim lažnih informacija ima. Poput naslova u jednim našim novinama: “ U Italiji masovno umiru od korona virusa“. Znate li vi šta znači masovno umiru? Mrtvi po ulicama na sve strane. I ništa. Ništa za onoga ko je to napisao. A trebalo bi, za njega i sve one koji u medijima lažu šireći paniku među građanima i ne objašnjavajući suštinu.
Epidemija koronavirusa koja je potekla iz kineskog grada Vuhana može se smatrati prvom „infodemijom“. Ovu kovaniicu reči „informacija“ i „epidemija“ prva je iskoristila Svetska zdravstvena organizacija.
SZO je u izveštaju 2. februara nazvala novi koronavirus „ogromnom infodemijom“, ukazujući na „pretrpanost informacijama – od kojih su neke tačne, a neke ne – zbog kojih je teško pronaći verodostojne izvore i pouzdane upute kada zatrebaju. Lažne informacije šire se brže od virusa, upozorio je menadžer za digitalna poslovna rešenja SZO Endru Patison.
„Infodemija“? Dobar naslov za mnoge prilike, ne samo za koronavirus. Infodemija je, zapravo, raširena pojava u savremenom novinarstvu. Uzmeš dva podatka iz postojećeg događaja, i kreneš da praviš priču. Priču, ne zasnovanu na istini ( a ustvari ta dva podatka su kao polazna osnova istine) već na nadogradnji istine novim podacima koji treba da podignu adrenalin građanima. Da ih iznenade, zapanje, uplaše, pomere s mesta……jednom rečju da ih ne ostave ravnodušnim, korišćenjem svih pomoćnih sredstava kako bi priča bila jedinstvena i neponovljiva.
Ponekad mi se čini da se pisci ovakvih redova, mislim na novinare, toliko užive u priču, da na kraju i sami počnu da veruju u svoje neistine.
A to je ružno, bezobrazno i krajnje nehumano prema građanima. Zato što običan građanin očekuje običnu informaciju, jednostavnu, najprostiju. Da mu kažeš šta je taj nesrećni koronavirus, koliko je opasan, kako se prenosi, koji su prepoznatljivi simptomi, kako se leči i u krajnjem umire li se od njega, i ko umire. O tome niko ne govori u medijima. Naslovi su usmereni ka broju obolelih, još bolje ka broju mrtvih, ka širenju na ovu ili onu zemlju, ka panici koja zahvata stanovništvo, recimo u Italiji. Čitam pre par dana – italijani ispraznili prodavnice kako bi se pripremili za karantin. Oni koji nisu uspeli ništa da kupe pre će umreti od gladi, nego od koronavirusa.
Jel to bio cilj medija? Ako jeste, svaka im čast! Postigli su ga. Koronaviirus se posmatra kao opaka bolest koja se širi munjevitom brzinom po svetu i od koje se, ako te dotakne, umire. Bože me sačuvaj, i daleko bilo.
Ne kažem ja da ne treba pisati . Treba, ali ono što može biti od vajde građanima. Kako bi se normalno ponašali, i od virusa zaštitili. Kako bi se, u krajnjem, lečili ako se ne daj Bože zaraze. I kako bi znali da smrt nije kraj priče.
Jeste li u ovih mesec-dva pročitali takav tekst? Jeste li, uostalom, pročitali bilo koji tekst o koronavirusu, koji vas nije prepao na smrt? Jeste li, svojim mukama, dodali još jednu sa kojom se ovih dana nosite? Pa, jeste. A zašto? Zato što verujete onima, koji žele da im verujete, koji žele da kupite njihovu novinu da bi oni imali više para u kasi, da bi primili bolju platu.
Infodemija je mnogo opasna. Ne samo u ovoj, već i u svim drugim prilikama u kojima nas mediji obaveštavaju o nekim stvarima i pojavama, udarajući na naše emocije. Prestanite da učestvujete u ovakvoj priči. Biće vam mnogo lakše i bolje ćete se osećati nezatrovani otrovnim informacijama.
I kako reče ministar Zlatibor Lončar na početku priče „U Srbiji nema zaraženih koronavirusom i nema mesta panici“. A ja ću da se našalim, jer ima i onih na ovim našim prostorima koji priču posmatraju sa šaljive strane. Znate li zašto koronavirus nije stigao u Srbiju? Zato što mu je na granici falio jedan papir, pa ga carinici nisu pustili.
27.Februar
