Šestogodišnja Nađa Mladenović Bilbija pridružila se ovih dana svojim vršnjacima u predskolskom odeljenju OŠ „Miroslav Antić“. Za razliku od ostalih mališana koji su stigli u pratnji roditelja, malu Nađu do škole je dovela baka. Dok su se ostala deca šepurila u novoj garderobi, Nađa je u učionicu stigla u blatnjavim gumenim čizmicama. Njeni drugovi su u rančićima doneli raznovrsne đakonije za užinu, a Nađa je sa sobom ponela samo komad hleba namazan mašću, jer otkako zna za sebe to joj je najčešći, a ponekad i jedini obrok.
Devojčicu su napustila oba roditelja, majka joj je otišla kada je imala pet i po meseci, otac joj je formalni staratelj, ali živi u Kraljevu sa novom suprugom. Ostali su joj samo „bakica“ i „dekica“ kako iz milošte zove roditelje svoga oca Slavicu i Svetomira.
Ostalo znate, ne bih da prepričavam. Mala Nađa je za nekoliko dana postala naša miljenica, dušica mala o kojoj svi govore, mnogi žele da pomognu, a mnogi već i pomažu. Pa razmišljam……postoje li bajke, ili su bajka dobri ljudi koji žive tu, u našem okruženju i ne daju da ih obuzme bolest savremenog doba, koja ubija empatiju prema drugima i gradi egoizam do neslućenih granica. Nađa sada ima šta da jede, šta da obuče, taksi je vozi svakodnevno do predškolskog jer je daleko, ima mnogo toga što do juče nije imala……i srećna je. Ona tako kaže, i kaže – kada su je pitali – šta joj nedostaje, rekla je da sve ima i da joj ništa ne fali. I da je srećna.
Krov nad glavom Nađi sada nedostaje, mada bi ona samo jednu malu, malecnu dečju sobicu sa normalnim krevetom i šarenim jastučićima na njoj. Ali i ovo, i ovo što sada ima je više od očekivanog.
Mala Nađa i ljudi , brigom okupljeni oko nje, ulivaju nadu da nije sve izgubljeno, da postoji svet u ovom svetu, koji je drugačiji, i zbog kojeg valja živeti. Tužna priča o Nađi svakodnevno rađa srećne trenutke u kojima se prepoznaju ljudi vredni pažnje i poštovanja, ljudi bez kojih za Nađu ne bi bilo ovako, kako je sada. I kako će, tek, možda biti.
Počev od „dobre vile”, vaspitačice Milice Marinković koja je odmah Nađu uočila, razumela, zavolela i otvorila priču. Da dobre vile nije bilo, Nađa bi možda i dalje bila siromašna devojčica u gumenim čizmica i odrpanoj odeći kojoj bi se deca (jer deca su nemilosrdna) vremenom počela da rugaju i da je ismevaju. Vaspitačica je napravila atmosferu koju je prenela i na ostalu decu, pa svi ovu malu devojčicu sada posmatraju drugačije i svi, tako malecki, žele da joj pomognu. I što je veoma važno, svi je vole. Nađina nesreća je oplemenila sve oko nje.
Ova mala devojcica se ne žali na svoj život jer za drugi nije ni znala. Društvo je prvi put stekla kada je pošla u predškolsko.
– Najviše mi smetaju leteće bube koje iskaču iz poljskog toaleta koji nam je u kupatilu. Bakica me čuva, spavam sa njom i kada nije umorna, priča mi priče. Volela bih da imam krevet, lepe jastučiće i jednu fotelju za moju sobicu i lepu kućicu za mene, bakicu i dekicu – mašta šestogodišnjakinja.
A mašta joj je toliko realna, toliko ostvarljiva i toliko jednostavna, da lako može…..kao i sve ostalo…..da sutra postane stvarnost.
Kako to da je Nađa mogla da bude srećna bez igde ičega, (roditelje koji su je ostavili preskačem jer ne zaslužuju spominjanje), kako je, ponavljam mogla da bude srećna, a ništa nema, i sve joj nedostaje……pita se svaki normalan čovek.
Upravo to je nešto, što većina nas ne razume. Na suštinu života i ljudskog opstajanja mislim. Na sve ono, što je svakom čoveku potrebno, da bi osetio sreću. I niko da pronikne malo dublje i vidi da je Nađa, ustvari, imala mnogo više od mnoge dece u šarenim haljinicama, sa lepim torbicama, ukusnom užinom, i komfornim kućama u koje su odlazili posle obdaništa. Nađa ima LJUBAV. Ljubav bakice i dekice, kako ih ona zove, ljubav koja nadomesti svo nemanje, jer samo ona stanuje u duši, i greje čoveka pomažući mu da živi i na svet gleda drugačije.
I Nađa ume da voli, sve oko sebe. Jer da ne ume, ne bi joj ni prišli onoliki ljudi, koji joj pružaju ruku. Zato mislim, zapravo ne mislim, već sam ubeđena u to da će se vrlo brzo pojaviti neko ko može da pomogne da Nađa dobije četiri zida, krov na njima koji ne prokišnjava, tu malu
sobicu sa krevecem i šarenim jastučićima u koju može da pozove drugare, da se igraju. Mnogo verujem u ovu bajku o maloj princezi Nađi, koju nam je – mahnuvši čarobnim štapićem – ispričala njena vaspitačica i pružila nam šansu da budemo deo te priče, dobri ljudi u njoj.
Oni loši, oni su otišli, izašli iz bajke još kada su napustili Nađu i nemaju pravo da uživaju u njenom srećnom kraju.
A Nađa? Pa Nađa bi im, u to sam uverena, oprostila, zato što je njeno srce veliko, a ljubav u njemu beskonačna. I dobro je što je tako, jer upravo to joj je pomoglo da izađe iz sveta, za koji nije znala kakav je, sve dok nije počela da upoznaje novi.
A svi oni, koji su se angažovali oko Nađe, i ne znajući dobili su više od nje. Dokazali su da su dobri ljudi i da svet u kojem živimo, može da dobije smisao.
19.Septembar
