Pojedini penzioneri još bez 100 evra, neki građani nisu uspeli ni da se prijave – naslov koji čitam juče, nije važno gde. Neupućene u problematiku asocira na činjenicu da su pojedini penzioneri zakinuti za 100 evra, a da su neki građani nečim sprečeni da se prijave. I pohitaš da saznaš šta se to dogodilo.
A nije se dogodilo ništa što je intrigantno i za brigu. Ama baš ništa.
Pojedini penzioneri nisu dobili novac, zato što nešto nije bilo u redu sa njihovim računom, što ne znači da neće dobiti. Problem je u banci, ne u državi koja nekom penzioneru nije isplatila 100 evra.
Neki građani se još uvek nisu prijavili, jer je rok za prijavljivanje 5 jun, a danas je 26 maj. Dakle, ako se prijave – dobiće, ako se ne prijave neće. Neki su odbijeni. Nema objašnjenja zašto. A bilo bi ispravno da ga ima.
Bezbroj tekstova, od donošenja odluke do danas, je napisano na temu 100 evra. I u najvećem broju slučajeva sadrže negativan kontekst. Nešto uvek ne valja, nešto se isprečilo na putu, a baba Vange u priči su unapred znale i da će “nešto poći po zlu”. Ni jedan jedini tekst o tome da će svaki punoletni građanin u Srbiji imati u džepu 100 evra više. Što nije neka para, ali mnogima je velika i prevelika suma. I što je još važnije u priči sasvim lako je moglo da bude i bez tih 100 evra. Ko kaže i gde piše da je država Srbija obavezna da građanima pokloni po 100 evra?
Ako se samo malkice vratimo unazad, jedno dva meseca, možemo da se setimo da je najava predsednika Srbije Aleksandra Vučića u jednoj
emisiji na jednoj srpskoj televiziji mnoge u ovoj našoj zemlji nasmejala jer su bili ubeđeni da od toga nema ništa. Pa su stvari počele da se odvijaju u pozitivnom smeru, pa su sumnjičavi bili prinuđeni da pronalaze novu “dlaku u jajetu” sve do dana današnjeg kada je isplata u toku i kada, po svaku cenu, opet valja pronaći nešto kako bi moglo da se kaže “e, ne valja”.
Bilo je nekih među nama koji su ponosno rekli “neću 100 evra”. Kada je ministar finansija Siniša Mali najavio da će građani imati priliku da se izjasne hoće li ili neće, ni to nije valjalo. Zato što oni javno neće, a u tajnosti hoće. Udri po Siniši Malom “kako ga nije sramota da to traži”, što je rezultiralo odlukom –da je neophodno samo upisati matični broj i broj lične karte, pa ko hoće hoće, a ko neće neće. Uglavnom niko neće saznati ko hoće, a ko neće. Brojke, doduše, govore da mnogi hoće –čak i oni koji neće – ali se prave blesavi.
Što smo bre toliko naopak narod? Što u toj meri ljubimo zlo, više nego dobro? Niko nikom ne brani da, kada je lose, kaže da je lose. Ali je redno i kada je nešto dobro, da to isto kaže.
Ni jedna država u okruženju nema takve mere. Što se građana tiče, a i što se pomoći privredi i preduzetnicima tiče. I pozavide nam na brizi države o građanima. Samo mi pljujemo po sopstvenoj državi. I kad treba, i kada ne treba. A onda očekujemo i tražimo da nas drugi cene i poštuju. Hoće malo sutra. A i što bi?
Lično mislim i kada bi umirali od gladi nas bi motkom trebalo naterati da nešto radimo, kako ne bismo umrli. A onda bismo tog, ko nas je naterao, proglasili diktatorom. Eto, takav smo mi narod.
26.maj
