Tokom ove sedmice bio je Međunarodni dan dobročinstva ili milosrđa. Nisam nešto primetila da se neko toga setio, pa da je makar dobrim gestom obeležio ovaj dan, kako obeležavamo raznorazne svetske dana, koječega. Zaboravili smo dan, jednako kao što nam iz sećanja bledi pojam dobročinstva, ili milosrđa, kako god. Međunarodni dan dobročinstva, ili milosrđa, se slavi od 2013 godine. Inicijativa je potekla iz Mađarske, koja je želela da obeleži smrt majke Tereze, velike dobročiniteljke.
Glavna zamisao inicijatora bila je da se, što je više moguće, skrene pažnja javnosti na ovo pitanje, da se ljudima govori o postojećim dobrotvornim organizacijama i posebnostima njihovog rada. Je li se u tome uspelo ili nije, ne znam, ali znam da dobročinstvo ne bi trebalo podsticati, ne bi ga trebalo graditi i stvarati veštački, dobročinstvo je osećaj koji – ili postoji, ili ga nema.
Majku Terezu, koja je začetnik ove priče, niko nije podsticao niti organizovao. Ona je, svojim osećajem za siromašne i one kojima je pomoć potrebna, sama pokrenula svet. Dobila je i prestižnu Nobelovu nagradu za pomoć ljudima u nevolji i bila inspiracija formiranju i kasnijem razvoju milosrđa, kao posebnog pravca najmanji nproblem e formiranje raznoraznih organizacija i udruženbja, koja se bave humanitarnim radom. Daleko veća je osećaj da se pomogne čoveku u nevolji, koji je u čoveku.
Upravo taj osećaj smo izgubli. Nestao je u moru drugih osećaja, koje sa sobom nosi savremena civilizacija. Odsustvo empatije za drugog, i egocentrizam koji upravlja našim životima, boje sve oko nas i stvaraju jedno potpuno bezosećajno društvo, u kojem onaj, kome nije dobro, nema oslonac i rame za plakanje. Sam je, i trudi se da bude borac, koji je unapred svestan da gubi bitku. Majka Tereza je, vođena svojim osećanjima, osnovala i prvu monašku asocijaciju, sastavljenu od sebi sličnih. A kako bi drugačije. Ne možeš ti da nateraš nekog na dobročinstvo, ako nikada u životu ni ispruženu ruku prosjaka na ulici nije primetio. Organizacije su, svakako, potrebne kako bi se jednako raposelili raspoloživi resursi između onih, koji ih imaju u izobilju i onih koji ih trebaju. I rađaju se svuda u svetu, i u našoj Srbiji ih ima, koji su vredni pažnje. Poput Fondacije Novak i Jelena Đoković, Ana i Vlade Divac…….i slične njima. Njima svaka čast, mnogo su mnogima pomogli.
Ono što smeta je naše podozrenje i sumnja u sve što nismo mi. Sumnja u ispruženu ruku prosjaka na ulici koji je po mišljenju nekih „običan prevarant“, do sumnje u pomenute fondacije, čiji noseći ljudi sve to rade „zarad profita“. Mi sumnjamo, kako bismo opravdali sebe zbog nečinjenja.
Ne razmišljajući popijemo kafu u nekom od kafića, koja nam se ne pije (ili je uopšte ne popijemo), ali analiziramo u glavi treba li ili ne treba tih stotinak dinara dati nekom bosonogom dečaku na ulici, koji nas vara.
Da ne budem previše kritički raspoložena – ipak ima puno ljudi koji su danas spremni da pomognu. Zato što imaju i mogu, poput Bila Gejtsa recimo, koji je osnovao humanitarnu organizaciju za npomoć siromašnima To su već krupne stvari i sistemsko rešavanje nekih problema u saradnji sa državom.
Pokušavam da govorim o nama, običnim ljudima, koji možemo da budemo dobročinitelji. Takvi ljudi su vredniji pažnje od Bila Gejtsa, zarto što su tu, u komšiluku i na njih može da se osloni u svakom trenutku. I takvih, hvala Bogu, ima i njih treba veličati, jer su ljudi koji i sami imaju probleme, a odlučili da budu dobročinitelji. Takvo dobročinstvo daleko više vredi.
Jer, dobrota je mudrost, možda i najveća mudrost.Ništa niste učinili, ako ne učinite nešto za nekoga ko vam nikada neće vratiti. I nemojte se truditi da samo vi budete dobri, već i da svet koji iza sebe ostavljate bude dobar. U tome je suština dobročinstva. Ako to nismo ukapirali, badava nam Udruženja, Fondacije i Međunarodni dan dobročinstva.
11. septembar
