Pročitah negde da u Francuskoj postoji kafić koji vam naplati kafu sudeći po tome koliko ste bili ljubazni. Ako kažete „kafu“ naplate vam 7 eura, ako kažete „kafu, molim“ naplate vam 4,25 eura, a ako kažete „dobar dan, kafu molim vas“ naplate vam 1,4 eura.
Shvatate li sada koliko jedna izgovorena reč košta i koliko vredi u našim životima? A nama teško da je izgovorimo, teško nam je da preko jezika prelomimo „molim“, „izvini“, „oprosti“…..i slično, što bi u trenutku moglo da promeni i nas i one sa kojima razgovaramo.
Sve zavisi od nas pojedinačno. Čovek je kao ogledalo. Ako mu se namrštiš, i ogledalo se mršti. Ako mu se nasmeješ, i ono će se nasmejati. Do nas je, ne do ogledala.
A onda pokušavam da zamislim mali milion situacija iz našeg svakodnevnog života, kojima sami sebi kvarimo svakodnevicu. Odlazeći na neki od šaltera, gde treba da završimo bilo koji posao, krećemo sa predubeđenjem da su svi šalterski radnici neljubazni i odvratni, i da ćemo se neizostavno posvađati sa njima, ako želimo da „isteramo pravdu“ i završimo posao. Tako nadrndani kod njih izazivamo istu reakciju. Stvarno bivaju neljubazni. A može li drugačije? Pa može, razume se. Svako o sebi, svojim ponašanjem, govori. Što ne bismo bili lepo vaspitani i ljubazni, eksperimenta radi, pa da vidimo može li onaj s druge strane da bude bahat. Ne može sigurno, baš i da hoće. Baš i da je baksuz i naopak čovek.
To je ona naša, ukorenjena, osobina – da u drugima prvo prepoznajemo i vidimo ono što nam se ne dopada. Pa onda komentarišemo, rugamo se, pa i ogovaramo, ako baš hoćete. Uzgred – očekujemo da o nama svi misle dobro, i da nemaju nikakvu zamerku na naše ponašanje. To baš i nije normalno, priznaćete.
Tako se ponašamo u svakodnevnim, običnim, situacijama – tako se ponašamo u komentarisanju krupnijih događaja. Koji, ponekad, nemaju nikakve veze sa nama i ne tiču se naših života, ali mi da kažemo. Da kažemo, iako nas niko ništa i ne pita.
Slušam ovih dana komentare običnih ljudi o izboru nekih političara na odgovorne funkcije. Slušam, i krstim se obema rukama. Niti zna, niti poznaje čoveka – ali zato zna da je glup, da ništa ne zna, da se bez veze obukao, da ima sumnjivu prošlost, da je kupio diplomu i veze sa životom nema – svašta o njemu zna, a ustvari ništa ne zna. Važno je da kaže, i važno je da to što kaže, bude po zlu.
Kada ste poslednji put čuli, prilikom susreta sa nekim, da vam ispriča nešto lepo, nešto radosno, nešto što će dan učiniti lepšim i vama i njemu. Ne, to se nama ne događa. Svako govori prvo o svojim problemima, mukama, kritikuje, pronalazi sve ružno što je pohranio u glavi da vam ispriča tog trenutka, kao da će mu posle toga biti lakše i kao da će time promeniti nešto.
I da se razmemo. Lepo ponašanje nije samo „molim, hvala i izvoli“. Te reči su samo početak pristojnosti. A to se, dragi moji, uči odmalena. I prenosi s kolena na koleno. Ne kaže se badava – kućno vaspitanje. Pa jeste kućno, jer ga u kući – čim dođemo na svet – učimo. Pa mi se nešto čini da je nekoliko generacija omanulo, skrenulo sa pravog puta i sada nevaspitanje prenosi s kolena na koleno. Pa ispada da su naše, neškolovane bake, bile bolje vaspitačice od nas. Učile su nas da se prema drugim ljudima treba odnositi s poštovanjem, da je potrebno da imamo na umu tuđe osećaje koje možemo povrediti svojim ponašanjem. Gradile su u nama zdrave temelje za odnose koje ćemo sklapati tokom života u krugu porodice, prijatelja i među kolegama. Jednostavno zidale su temelj, na kojem je odrastao čovek. Po svim merilima lepog vaspitanja.
Ne tako davno muškarci su za stolom ustajali kada bi od stola ustajala žena, pridržavali joj stolicu i kaput.
Ne tako davno ljudi su pokazivali poštovanje prema svojim roditeljima, bakama i dekama, učiteljima, i svim ostalim starijim osobama.
Ne tako davno vodili smo računa da drugima ne činimo nešto, što ne bismo hteli da drugi čine nama.
Ne tako davno spontano smo radili milion stvari, kojih se danas ponekad i stidimo. Ali se ne stidimo bahatog ponašanja, ružnih reči, svega onoga što je postalo svakodnevica savremene komunikacije.
Vraćam se na početak teksta. U tom francuskom kafiću, gde se kafa naplaćuje srazmerno broju ljubazno izgovorenih reči, neko se izgleda dosetio da prevaspitava odrasle koji, ili nisu imali dobre učitelje, ili su spavali na času lepog vaspitanja. Setio se taj neko da na jednostavan način „popravlja društo“. A što da ne. Štete neće biti, a korist bi mogla da bude velika. Jeste da je potrebno mnogo vremena i strpljenja, ali je ideja sjajna. Neko je počeo. Prosvestio se i počeo. I to je nešto.
10.septembar
