Vikend je, a već narednog vikenda su praznici. Ko što smo navikli, mi o njima razmišljamo unapred. Jer, praznike i praznovanja volimo, a to što nas je sada zadesila vanredna situacija ništa ne znači, ukoliko možemo nekako da je eskiviramo. Zbog toga su se i novinari na redovnoj konferenciji u 15 sati, za svaki slučaj, raspitali o predstojećem prazniku.
“Mere za sledeću nedelju će zavisiti od toka epidemije i na koji način ćemo se ponašati, o tome ćemo pričati na Kriznom štabu. Javnost će biti blagovoremeno obaveštena. Moram vas podsetiti da sve mere koje smo uvodili, bile su dan-dva ranije da građani ne bi bili iznenađeni“, objašnjavao je pokrajinski sekretar za zdravstvo Zoran Gojković.
A zamenica direktora Instituta Batut dr Darija Kisić Tepavčević je povodom pitanja o zabrani kretanja 1. maja odgovorila – pitanjem.
„Kada sledećeg vikenda ne bi bio policijski čas, da li ima neko ko ne bi sa svojom porodicom izašao? Mislim da vam je odgovor jasan šta je preporuka svih nas“, zaključila je ona.
U tome je i poenta svih naših muka i dovijanja u ovoj situaciji, u kojoj smo se našli i u kojoj se snalazimo. Da, upravo tako, većina nas se snalazi ne rukovodeći se time da zaštiti sebe i sačuva zdravlje i život, već da nekako, ako može, zaobiđe mere, i uradi ono što je naumila.
To potvrđuje i svakodnevica. Nema nas na ulici kada je policijski čas zato što u džepu nemamo 150 hiljada dinara, pa nam na pamet ne pada da izlazimo i rizikujemo. Ali nas zato itekako ima kada nije policijski čas i kada možemo da šetamo i idemo tamo gde nam se prohte. Tada šetamo “za sve pare” i u kuću ulazimo u “minut do 12”. Ko ne veruje, neka proveri. Grad je pun šetača, majki sa decom u kolicima, mladih, starijih sugrađana, svi nekud idu i žure kao da će da zakasne, prodavnice vrve od kupaca, u apotekama su ljudi koji kupuju i kupuju zaštitna sredstva, na klupicama ispred stambenih zgrada sede po troje četvoro njih i ćaskaju, ne rukuju se u prolazu ali se susreću bez određene distance……….kažite mi, jel nije tako?
I to je taj naš osnovni problem. Mi nikada ne možemo da postanemo svesni nečega što predstavlja opasnost po nas, a drugi nas na to upozorava. Pa onda tog drugog posmatramo kao neprijatelja koji nam diktira pravila i ugrožava slobodu. Opet pitam – kažite mi, jel nije tako?
Sve vreme, dok drugi u svetu bez pogovora poštuju pravila, mi gunđamo. Sve vreme se žalimo kako nas je neko zatvorio, kako ne možemo ovo ili ono. Građane drugih zemalja nisu zatvorili, kažemo. Pa i nisu. Građani drugih zemalja se sami zatvorili, zato što su na vreme shvatili upozorenje. Oni ne izlaze na ulicu ne zato što im neko brani, već zato što su shvatili da ne treba da izlaze. Zbog sebe, a ne zbog tog nekog. Italijani skoro dva meseca ne izlaze napolje, a nemaju policijski čas. Idu samo u kupovinu, apoteku, banku i poštu. Idu začas da završe posao, i vraćaju se.
Zato je sasvim na mestu pitanje dr Darije Kisić Tepavčević: „Kada sledećeg vikenda ne bi bio policijski čas, da li ima neko ko ne bi sa svojom porodicom izašao?” Pa nema, ili gotovo da nema, drugari. Nama je potreban policijski čas kako bismo sačuvali sebe od sebe.
26.april
