Mali milion primera iz svakodnevnog života danas tera na razmišljanje: jesmo li mi to zaista prestali da budemo ljudi? I ako jesmo, a jesmo, u šta smo se pretvorili i kuda gde smo krenuli?
Više ni u svakodnevnoj komunikaciji sa najbližim okruženjem ne pokazujemo da smo izdanci ljudskog roda. Mrzi nas da komšiji kažemo i dobar dan, a kamoli da ga pitamo kako je, ponajmanje da mu pomognemo, ako mu je pomoć potrebna. Možda čak i banalna pomoć, jednostavna, kao što je čovek, koji sasluša tvoje muke.
Neda Arnerić me je podstakla na ovo razmišljanje. I rečenica upućena svima koji su je znali, a nisu joj se javljali dok je bila u bolnici, da „ne bi smetali”. „Ne smetate vi meni, vi ste meni potrebni”, odgovorila je. Niko nije shvatio da je Nedi potreban, tako da ono „Izvini Nedo” više iritira normalnog čoveka, no što ga opravdava u nečinjenju. A svako od nas može da pomogne da nečiji život postane makar malo lepši. A da pri tom ništa što mu je potrebno ne izgubi, ali da dobije zahvalnost onoga kome je pomogao.
Bacate li hleb u kontejner? Bacate, naravno. Čak i oni, koji nemaju mnogo bacaju hleb. A što ga ne spakujete u čistu kesu, i ne ostavite pored kontejnera. Sačuvali biste malo dostojanstva onoga, ko se u kontejner zavlači i traži to vaše parče hleba. Pustimo sada demagošku priču kako je sramota što neko traži hleb ili odeću u kontejneru i kako nas je vlast dovela do toga da su neki prinuđeni da preturaju po kontejnerima, ne bi li preživeli. Kontejnera je bilo i biće ih uvek u našoj, i najbogatijim zemljama sveta. Pitam ja vas šta se vi lično učinili da tu malu, najjednostavniju stvar koja odlikuje ljudsko biće, učinite. Da spakujete ono, što vam je višak, i ostavite ga pored kontejnera.
Na ispruženu ruku prosjaka na ulici većina nas reaguje „ma pusti ga, folirant. Što ne radi i ne zaradi”. Kako znate da je taj neko folirant, kako znate da je svako sa ispruženom rukom na ulici folirant, čak i da neki jesu. Jeste li nekada bili u njegovoj koži da znate koliko je teško ispružiti ruku i tražiti tuđu pomoć.
Nekada su bogataši i oni koji su imali davali sirotinji. I hleb, i odeću i pokućstvo. Bogatiji su ostavljali zadužbine, u želji valjda da iskupe dušu. Današnji bogataši niti daju na sitno, niti ostavljaju nekome. Nemaju šta da iskupe, jer i dušu nemaju.
Šta mi da ostavimo, šta su naše zadužbine? Vi, ja i nama slični zaista nemamo šta da ostavimo. Imamo, međutim, sitnice koje možemo da podarimo . I na njima ne treba štedeti. Postoje, doduše, bronji ljudi u našem gradu i zemlji koji se bave humanitarnim raddom. I svaka im čast. Oni izdvajaju svoje vreme u toku dana i poklanjaju ga siromašnima. A vreme je novac, pravo bogatsvo. Ne verujem da oni iskupljuju grešnu dušu, više verujem da su zahvalni zbog neke svoje lične nesreće, pa zahvalnost izražavaju na ovakav način. A to vredii više od zadužbine.
Vraćam se na početak priče i na ono ljudsko u nama, koje posedujemo, a koje mnogi od nas ne žele da arče. Na pažnju i ljubav prema ljudima oko nas. Na ono što možemo da damo, a što nekoga održava u životu, ili mu makar život čini lepšim.
Ne znam ko je rekao „naše je samo ono što poklonimo drugima”, ali je dobro to rekao. Kada nešto poklonimo, a ništa ne očekujemo za uzvrat. Naši stari su to zvali sevap. Sevap nasw čini ljudima, ali mi to danas, iz nekih čudnih razloga, ne činimo.
I da vam kažem na kraju – Od sevapa duša može da bude puna. Vama pre svega, pa i onom zbog koga ga činite. Od “Izvini Nedo” nema vajde. A za sevap nam tako malo treba. Počev od „Dobar dan komšija. Kako ste danas?” Ako hoće, reći vam. Ako neće, neće. Ali znaće da ste ga pitali.
14.Janura
