Nikada mi neće biti jasno zbog čega nismo kadra da, počev od najobičnije pa do najsloženije životne situacije, „bobu kažemo bob, a popu pop“. Sve se nešto snebivamo da izgovorimo istinu, plašeći se posledica, zapravo plašeći se da ne izađemo iz zone komfora, pa da nam bude još gore no što nam je. A to gore dođe svejedno, pa nam onda žao što smo ćutali i ponižavali sebe, što smo iz nekakvog straha izgubili dostojanstvo. I ne možemo da ga vratimo, taman se i trudili.
Da nam neko ne zameri, da nas ne svrsta u neprijatelje, da nam ne naudi – misao je vodilja, koja nas sprečava da budemo ljudi. I pomaže nam da se utopimo u masu nemislećih ameba koje vode računa samo o svom trenutnom komoditetu i ličnom interesu.
Svesni smo mnogih stvari, ali ih ne izgovaramo glasno. A valjalo bi, ako ništa drugo, onda zarad verifikovanja onog što mislimo, a bojimo se da kažemo.
Nedavno je, znamo, umrla Madlen Olbrajt. A mi smo se prema toj informaciji poneli ko da je umro komšija Pera, koji je bio loš, ali „ o pokojniku sve najbolje“. Iako bi o dotičnoj gospođi većina Srba rekla sve najgore. Kao i ona o njima, kada je izgovarala „odvratni Srbi“. Nećemo mi da popravimo ništa time, ali ćemo, makar, imati moralnu satisfakciju. A mi smo se pravili blesavi, mi novinari mislim. Mediji su objavili informaciju da je Madlen Olbrajt umrla, u neutralnom tonu, sa osnovnim biografskim podacima o izuzetno uspešnoj političkoj karijeri. I tako ona ode kod Svetog Petra neokaljana. A mogli smo, itekako smo mogli da joj napišemo jedan podugački in memoriam, jer su i njena zverstva prema srpskom narodu bila podugačka. Eto, mi smo svojim postupkom odlučili da zaboravimo.
Možda vam se čini da ovo što govorim nije važno, a važno je, itekako je važno. Zato što zao duh Madlen Olbrajt i sada lebdi nad Evropom. A mi ćutimo, i dalje ćutimo, iako odlično znamo da Olbrajtova nije mrzela samo Srbe, već nije volela ni Ruse, ni Amerikance, ni Iračane….nikog osim Klintonovih, koji su joj omogućili sva počinjena nedela, a mi joj omogućavamo da i mrtva mržnju širi svetom.
Imamo mi danas mnogo aktuelnih, živih likova, koji će svojim zlom promeniti svet, a mi ponovo ćutimo.
Ni u koga ne upiremo prstom, niti smemo da kažemo šta mislimo. O Bajdenu, recimo, koji je načisto izlapeo i „rukuje se sa vazduhom“. Najsatriji američki predsednik, osim što je najstariji, i najpogubljeniji je i prati ga mali milion napravljenih gafova. Poslednji je na Poljoprivrednoj akademiji Severne Karoline gde se rukovao sa vazduhom, na šta je burno reagovala američka kongresmenka Mardžori Tejlor-Grin. „Naš predsednik je pokušao da se bukvalno rukuje ni sa kim. Neverovatno sramotno. On upravlja našom zemljom. Dosta je bilo“ – napisala je na Tviteru. Ma nije strašno što se on rukuje ni sa kim, i baš nas briga što upravlja Amerikom, nas je briga što upravlja celim svetom. Pa ako počne na sličan način da se rukuje i sa nama, odosmo do đavola.
Od Zelenskog zavisi mir u Evropi, a taj čovek skakuće go po podijumu, okružen golim muškarcima, i svira klavir polnim organom. To je Zelenski, predsednik Ukrajine, u koga gledamo sa strepnjom šta će da izgovori, i uradi u narednih pet minuta.
Boris Džonson, premijer Ujedinjenog kraljevstva šeta ulicom sa kapom na glavi i debelim džemperom, a u kratkim šarenim pantalonama. Kada sve to skine sa sebe, i obuče odelo, drži nam lekcije.
Klaus Švab, predsednik Svetskog ekonomskog foruma na plaži ima samo svilene čarape sa podvezicama i šešir na glavi, i nešto što liči na brushalter. On vodi svetsku ekonomiju. Mislim voodi je kada se presvuče, i skine svilene ženske čarape sa podvezicama.
Htela sam zapravo da kažem da od takvih likova zavise naši životi, i opstanak sveta. A ljudi se ne usuđuju da upere prstom u njih. I čude se zašto nam je tako, kako nam je. I treba da nam bude jer, ćuteći kao zaliveni iz straha za sopstvene zadnjice, nismo bolje ni zaslužili.
16. april
