Pojava lažnih vesti na društvenim mrežama nije retkost, a u prilog tome ide i činjenica da se društvene mreže ne smatraju medijima i tako su lišene odgovornosti za bilo koju vrstu sadržaja koju mediji moraju da poštuju.
Da društvene mreže ne mogu da se okarakterišu kao medij piše i u članu Zakona o javnom informisanju i medijima i stoga proizilazi da one nemaju odgovornost koje imaju profesionalni i registrovani mediji. Na društvenim mrežama ne važe novinarski kodeksi, niti one imaju jasnu uređivačku politiku i odogovoran pristup u izveštavanju, smatra dr Neven Obradović sa Filozofskog fakulteta u Nišu.
Obradović smatra da su društvene mreže akteri nalik medijskim jer učestvuju u širenju informacija, ali za razliku od medija ne polažu račune regulatornim medijskim telima poput Saveta za štampu. Kako pravila izveštavanja na nemedijskim platformama nisu strogo definisana i kako bilo ko na društvenim mrežama ima slobodu da deli informacije pojavljuju se zloupotrebe.
Pogotovo u vreme humanitarnih kriza i pandemija, kada se od građana očekuje solidarnost i zajedništvo, društvene mreže postaju izvorište dezinformacija i poluinformacija.
Od informacija o ponašanju virusa do anonimnih dojava kako se on leči
Od uvođenja vanrednog stanja početkom 2020. godine na društvenim mrežama mogle su se naći neproverene informacije o alternativnim metodama lečenja koronavirusa kao i o neutemeljenim informacijama o tome kakvi su simptomi obolelih i kako se virus ponaša u slobodnoj cirkulaciji.
Novinar Media i reform centra u Nišu Aleksandar Đokić smatra da su največa žarišta lažnih vesti bila na društvenim mrežama i u tabloidnim medijima.
“Nuspojave su te da imamo ljude koji su ubeđeni da je sve ovo jedna teorija zavere, da je virus izmišljen i da ne postoji. Imali smo brojne naslovne strane sa paničnim naslovima i upozorenjima da nam preti pakao, istrebljenje i slično,” rekao je Aleksandar Đokić.
Za pomutnjenu sliku stvarnosti delimično su odgovorni i mediji koji nisu uspevali da verodostojno predstave pandemiološku sliku u Srbiji i Nišu.
“U početku smo imali samo informacije iz Kriznog štaba, dok sa lokala, ako navedemo primer Kliničkog centra u Nišu – smo imali problem sa dobijanjem informacija iz ove ustanove. Dešavalo se da nismo imali podatke i po nekoliko dana i to dovodi do toga da su mediji izveštavali samo sa pres-konferencija gde su bili zvanični podaci od strane Kriznog štaba. Neki mediji, poput BIRN-a su kasnije detaljno istraživali brojke i došli do podataka da brojke sa pres-konferencija i one sa kojima su oni imali uvid nisu tačne, “ ističe Aleksandar.
Do korisnika društvenih mreža su, smatra Aleksandar, dolazile zbunjujuće informacije jer su i izjave zvaničnika i struke bile nedovoljno jasne.
“Imali smo toliko nejasnih izjava zvaničnika, ali i struke iz Kriznog štaba. Tu možemo navesti primere da u nekim trenucima nismo znali šta je zabranjeno, a šta ne. Gde se nose maske, u kojim situacijama, zabuna oko toga da li je preporučeno ili obavezno da se nose na otvorenom i slično,” istakao je Aleksandar.
Za razumevanje kritičnih informacija neophodna dobra medijska pismenost
Ovo pitanje je usko vezano za medijsku pismenost tj. sposobnost da kritički analiziramo informacije koje nam stižu od medija i njihovih agregatora – društvenih mreža. Mediji su naš prozor u svet i u zavisnosti koliko im verujemo i šta iz njih usvajamo, zavisi kako ćemo se ponašati u određenim uslovima i situacijama.
Profesorka dr Marija Vujović ističe da se upravo na primeru epidemije korona virusa vidi značaj profesionalnih kapaciteta medijskih radnika i koliko su mediji potrebni građanima.
“S jedne strane su građanima mediji potrebniji, jer su im potrebne informacije, a s druge strane svi nedostaci profesionalnih kapaciteta medija postali su još izraženiji. Informacije koje građani dobijaju često nisu korisne, od javnog interesa, previše je bilo politike, populizma i dezinformacija. Rezultat toga je, pretpostavljam, gubitak poverenja u medije. A to nije smelo da dogodi tokom pandemije,” smatra dr Vujović.
Jedno od ključnih pravila pravilnog informisanja je pronaći pouzdane medije i izbegavati glasila koja nemaju za cilj javni interes pri izveštavanju.
“Neke medije treba apsolutno izbegavati, kao što su tabloidi. Ali i sve druge mediji u kojima izostaje bilo kakva kritika, drugačije mišljenje i sl. Treba pratiti ozbiljne informativno-političke medije u Srbiji, ali i medije zapadnih zemalja u kojima se neguje sloboda medija i postoji odgovornost za javno izgovorenu reč,” zaključuje profesorka Vujović.
Uvesti medijsku pismenost kao predmet u osnovne škole
Istraživanje koje su u Srbiji sproveli CeSID i Propulsion uz podršku USAID Srbija prošle godine ukazuje da ispitanici visoko samoprocenjuju medijsku i digitalnu pismenost, a na to ukazuju i izveštaji Republičkog zavoda za statistiku koji potvrđuju da visok procenat građana koristi internet, računar i poseduje mobilni telefon, posebno kada je reč o mlađoj populaciji.
I pored sveprisutnosti modernih tehnologija u oblasti komunikacije postoje brojni problemi sa medijskom pismenošću.
“Problem je u kritičkoj analizi i proceni medijskog sadržaja, a tu čak trećina ispitanika nije u stanju da proceni ili ne zna da li u medijima ima negativnih sadržaja kao što je propaganda lažne vesti, dezinformacije ili spinovanje. Kada je reč o kreiranju medijskog sadržaja, što je takođe deo medijske pismenosti, tu su najslabiji čak i mladi,” ukazuje profesorka dr Marija Vujović.
Zvog toga je, kako dr Marija Vujović ističe, važno uvesti medijsku pismenost kao predmet već u osnovim školama.
“Rezultati međunarodnog istraživanja, Deca Evrope na internetu, koje je krajem 2018. godine realizovao Institut za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu na reprezentativnom uzorku učenika u 60 osnovnih i srednjih škola u Srbiji, a objavljeni u publikaciji Korišćenje interneta i digitalne tehnologije kod dece i mladih u Srbiji, potvrđuju da su deca, od svih digitalnih veština, najmanje vešta u kreiranju digitalnih sadržaja. Zbog toga je značajno uvođenje izbornog predmeta Jezik, mediji i kultura u gimnazije, ali ipak nedovoljno. Medijsku pismenost treba uvesti još u osnovne škole.”
U medijskom opismenjavanju mladih najveći problem jeste dostupnost edukacija iz ove oblasti kako za mlado, tako i za ostale kategorije stanovništva, a kada i postoje edukacije, nedostaju edukovani edukatori i u tom cilju se realizuje projekat medijske pismenosti za nastavnike ističe profesorka.
“Kolege i ja, sa Departmana za komunikologiju i novinarstvo Filozofskog fakulteta u Nišu, smo prepoznali problem i napravili projekat, koji je podržala ambasada Sjedinjenih Američkih država. U toku je održavanje niza radionica Medijska pismenost za nastavnike, a cilj je da se nastavnici u srednjim školama osnaže za edukaciju dece i mladih iz oblasti medijske pismenosti. Verujem da je edukacija potrebna i građanima, i da nikada nije kasno za učenje. To će biti naš sledeći zadatak,” istakla je profesorka Vujović.
Ovaj tekst nastao je kao deo projekta „Digitaliziranje“ koji je finansijski podržao Grad Niš kroz projektno sufinanciranje za osvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja za 2020. godinu.
