Ljiljana Blagojević velika je glumica. Jedna od najvećih. I najvoljenijih.
Nagrada „Pavle Vuisić” za izuzetan doprinos umetnosti glume na filmu, jedan je od bisera u njenoj karijeri. Već nakon glavne uloge u filmu Sjećaš li se Doli Bel postala je velika i poštovana, značajna u svetu umetnosti, a bila je tek na početku. Nagrade su počele da stižu, a Ljiljana da bira koje uloge prihvata jer kako i sama govori „karijera se gradi i na odbijenim ulogama”.
Sa Ljiljanom Blagojević prvi intervju radio sam 1999. godine nakon uloge Rabije u filmu Nož. Nisam imao ni dikta- fon već sam zapisivao svaku reč ove velike dramske umetnice. V sećanju mi je pozornica koja ne diše, njena uloga za pamćenje i frenetični aplauz kada je dobila „Caricu Teodoru”. Pričala je tada o izazovu igranja Rabije: o rasponu da se od mlade žene prikaže stara, iznemogla starica koja pamti ali i (ojprašta. Sve je to viđeno u kadrovima kada ona sedi i ćuti. Glumi očima i svedenom mimikom. Uverljivo. Precizno. Tačno. Ljiljana je tom ulogom prikazala Balkan i sva njegova stradanja. Naklon do poda i danas nakon više od dvadeset godina.
Bavi se i pedagogijom u Bijeljini i Beogradu. I verujem da mnogi zavide tim studentima koji umetnost i glumački zanat uče od prvakinje drame Narodnog pozorišta u Beogradu, od glumice koja traje.
U svom matičnom pozorištu verovatno ni sama ne zna broj uloga i predstava koje je odigrala. Ja bih napomenuo Velikudramu koJa se igra više od dvadeset godina i za sada poslednju premijeru Vasa Železnova gde naravno igra glavnu ulogu.
U nedavnom intervjuu za Večernje novosti između ostalog rekla je: „Velikog Pavla Vuisića sam poznavala i imala sreću, a mogu reći i privilegiju, da budem u kadru sa njim. Prvu veliku filmsku ulogu sam igrala u filmu Sjećaš li se Doli Bel, baš uz Paju. Pored toga što je bio veliki, kosmički nadaren glumac, podjednako je bio i pošten, iskren, hrabar, a pritom jednostavan čovek. Sa njim biti u kadru je bila prava svečanost. Ta energetska gromada od talenta i svega što ide uz dar, napajala je iskrenošću svakog partnera. Visokoobrazovan čovek, načitan bez potrebe da paradira sa tim, ljubio je život iznad svega. Bio je čovek koji vas je ili prihvatao, ili nije primećivao. Mene je voleo i čak mi otkrivao male tajne glumačkog zanata. Prijala mi je ta privilegija. Bio je jedini kolega kome sam, iz zahvalnosti za dobrotu kojom me je darivao, donela poklon sa venecijanskog festivala: mali, najmanji špil karata na svetu koji sam videla. Voleo je karte. I danas se sećam te velike snažne ruke koja je držala taj mali dar i zbunjenog čoveka, skoro nespretnog pred tom situacijom u kojoj se našao. Umeo je da mi govori: ‘Dovoljno je, mala, da čuješ ton snimljenog kadra i da znaš da li je on dobar. Jer ako valja ton, valja i slika.’ I bio je u pravu jer ton valja ako imate misao, ako znate šta radite, a ne da se bavite time kako ja to radim.”
O Nišu i sećanjima na Festival napisala mi je: „Imala sam tu sreću da sam u svojoj bogatoj glumačkoj karijeri bila gost na filmskim festivalima u Kanu, Veneciji, Berlinu, Moskvi. Ali nigde nema ovakvog festivala kao što je Niš – festivala posvećenog glumačkom esnafu – glumcu. Bila sam dva puta predsednik žirija i uvek sa radošću. Dugo nisam bila gost ovog jedinstvenog festivala a sada su se spojile dve ljubavi u jedan razlog da sam ovde: ljubav prema ovom Festivalu i ljubav prema jednom od najvećih glumaca i njegovom doprinosu našem esnafu a razlog je primanje prestižne Nagrade ‘Pavle Vuisić’. Niški festival čuva sećanje na Paju, SmokiJa, Batu, Milenu. Niška publika je najbolja publika koja nesebično daruje svoju ljubav prema nama glumcima. I mi smo im na tome zahvalni. Neizmerno.”
Ona je velika. Izuzetna. I posebna. Veoma posebna.
Toma Zdravković, ’ej veliki Toma! – napisao joj je pesmu. I zbog te pesme, a ne samo zbog karijere za pamćenje, živeće večno.
Veliki naklon, gospođo Blagojević. Želim da zauvek zapamtite ovacije sa Niške tvrđave.
