Vodički tim činili su Branislav Todorović i Milan „Lane“ Stojilković, a vodičkom timu savetima pomogao je Milorad Igjatović, izvanredan poznavalac planinskih staza u okolini NIša. Vremenski uslovi bili su prijatni i povoljni, bilo je znatno toplije od proseka, a samo je na vidikovcu Čelin kamen i na samom Mosoru vetar bio nešto jači, ali nije smetao planinarskom užitku. Trasa je otpočela kod metalnog mosta na ulazu u Donju Studenu, izvela je družinu iz sela i dovela ih do livade Rajac. Potom je družina izašla na „sokolov put“. Snega nije bilo, i na čistim deonicama „sokolovog puta“, bez ikakvih problema družina se kretala. Na deonicama sa oborenim stablima, družina bi zastala i sa povećanom pažnjom i naporom obilazila i preskakala brojna popadala stabla. Čak je i biciklista Dalibor Stanković, suočen sa oborenim stablima, svoj bicikl ostavio u šumi, a na vrh Mosor izašao hodajući. Izlazak na Mosor izveden je sa severozapadne strane Mosora, koja je znatno blaža od najpoznatijeg smera za uspon mosorskom stenu.Teren podno Mosora jeste kamenit, ali ni izbliza nema onakvih strmina i opasnih deonica, kao kada se na vrh Mosor izvodi uspon iz pravca Bojaninih voda. Vidik sa Mosora bio je izvanredan, a isto tako i sa usputnog vidikovca Čelin kamen. Sa Mosora, video se čak i grad Niš, a kao na dlanu i oblast Zaplanje. Sa Mosora je družina videla da na vrhovima Sokolov kamen i Trem, još uvek ima prilično snega. Odmor i okrepljenje na Mosoru bilo je potrebno da se prikupi snaga za povratak istom trasom, i za „suočavanje“ sa oborenim stablima na potezu između vrha Mosor i vidikovca Čelin kamen. U Donju Studenu, družina se spustila ponovo preko livade Rajac. Ukupno je družina na Suvoj planini provela oko osam časova, zaista lepih i uzbudljivih osam časova u netaknutoj prirodi.
