Od osnivanja prvog Centra za socijalni rad u Beogradu na opštini Palilula davne 1956. godine, pa do danas, Srbija je prošla kroz značajnu transformaciju u oblasti socijalne zaštite i pravne podrške. Danas, u eri kada je poštovanje ljudskih prava i etičkih vrednosti u centru pažnje, uloga socijalnih radnika i medijatora postaje ključna.
Kao diplomirani pravnik, moja stručnost se usmerila ka oblasti pravne edukacije, posredovanja i medijacije, i već godinama aktivno radim na unapređenju sistema socijalne zaštite i rešavanju porodičnih sporova. Moja posvećenost i stručnost su je doveli do toga da sam nominovana od strane Centra za socijalni rad „Sveti Sava“, Niš za prestižnu nagradu „11. januar“, koju dodeljuje Grad Niš za izuzetan doprinos u ovoj oblasti.
Imala sam privilegiju da sam bila deo tima koji je sprovodio licencirane obuke medijacije za osoblje Centra za socijalni rad širom Srbije od 2018. godine. U saradnji sa prof. dr Tamarom Džamonja-Ignjatović, započeli smo licencirane obuke medijacije, i to osnovne i specijalizovane. Najznačajnije su bile obuke iz oblasti medijacije u porodičnim sporovima i posredovanja između žrtve i prestupnika. Rešenja kojima su ove obuke akreditovane datiraju još od 2016. godine, a tim obukama smo nastojali da edukujemo stručnjake u centrima za socijalni rad kako bi što uspešnije doprineli rešavanju složenih porodičnih i socijalnih pitanja. Tokom godina rada sa Centrima za socijalni rad, uočila sam da je potreba za edukacijom u oblasti mirnog rešavanja sporova velika. Moja uloga je bila da zaljjedno sa timom unapredimo kvalitet edukacije i ponudimo nove alate stručnjacima koji se svakodnevno susreću sa izazovima u radu sa porodicama i pojedincima. Verujem da kroz bolje razumevanje medijacije i pružanje odgovarajućih obuka možemo značajno doprineti jačanju socijalne pravde i mira u zajednici.
Podsećam da je prvi centar za socijalni rad osnovan u Beogradu, davne 1956. godine na Paliluli. On je predstavljao prekretnicu u razvoju socijalne zaštite. U tom periodu, usluge koje su pružane stanovništvu bile su veoma važne za podršku zajednici. Danas, sa svim društvenim i ekonomskim promenama, uloga Centara je postala još složenija, ali principi na kojima su zasnovani – poštovanje ljudskih prava i aktivna uloga pojedinca u zajednici – ostaju ključni.
Od 1956. godine do danas, naše društvo je prošlo kroz velike transformacije, a tradicionalni porodični modeli porodice su se promenili, usled urbanizacije, ekonomskih pritisaka i tehnološkog napretka. Današnja uloga žena, odnos roditelja i društva prema deci, sama deca, kao i socijalna očekivanja u pogledu porodičnih obaveza i podrške, značajno su izmenjena.
Po mom mišljenju razvoj tih ustanova nije uspeo da prati potrebe savremenog života, što je dovelo do nedostatka resursa, kadrova i efikasnosti u rešavanju složenih problema.
Posledica takve situacije je gubitak poverenja građana u njihov rad, jer mnogi smatraju da imaju dosta propusta u radu, ne pružaju adekvatnu podršku ili pravovremenu reakciju na krizne situacije.
Zvanični Izveštaj o radu Centara za socijalni rad Za 2022. godinu prikazuje recimo da je broj radnika u CSR zaposlenih na neodređeno vreme na dan 31.12.2022. godine iznosio je 2.592. U odnosu na 2013. godinu broj zaposlenih iznosio je 3168 .
Prema izveštaju CSR, korisnici centra za socijalni rad u toku 2022. godine na evidenciji CSR bilo je ukupno 707.188 korisnika.
U starosnoj strukturi korisnika u 2022. godini dominiraju odrasli korisnici sa 46,3%, slede deca sa 25,5%, zatim stariji sa 19,3% i mladi sa 9%.
Centri za socijalni rad, kao jedan od ključnih stubova socijalne zaštite, suočavaju se sa brojnim izazovima u nastojanju da odgovore na potrebe savremenih porodica. Razlozi za zaostajanje za savremenim zahtevima su višestruki i duboko su ukorenjeni u sistemu koji nije uspeo da prati promene u društvu. Kako ističe Violeta Stamenković, diplomirani pravnik i ekspert za medijaciju, postoje brojni faktori koji doprinose ovom problemu.
„Nedostatak resursa i stručnog kadra, kao i zastarele metode rada, čine da Centri za socijalni rad često nisu u mogućnosti da odgovore na savremene izazove,“ objašnjava Stamenković. Ona dodaje da je preterana birokratizacija procesa i nedovoljna saradnja sa drugim institucijama dodatni teret u funkcionisanju centara.
Neprilagođenost novim porodičnim strukturama
Promene u porodičnim strukturama, sa porastom jednoroditeljskih i nekonvencionalnih porodica, predstavljaju novi izazov. „Centri za socijalni rad nemaju dovoljno fleksibilne programe koji bi odgovorili na potrebe novih porodičnih modela,“ kaže ona, naglašavajući da institucije treba da razviju programe koji su u skladu sa realnošću 21. veka.
Savremeni izazovi roditeljstva
Današnji roditelji suočeni su sa problemima kao što su digitalna zavisnost, vršnjačko nasilje na internetu, stres i mentalno zdravlje, nisu dovoljno adresirani od strane centara. Socijalni radnici često nemaju adekvatnu obuku ili resurse za rešavanje ovih kompleksnih problema, što ostavlja roditelje i decu bez potrebne podrške.
Stamenković ističe da su moderne savetodavne usluge neophodne za podršku roditeljima u balansiranju između poslovnih obaveza i roditeljstva, kao i za bolje razumevanje specifičnih potreba dece koja odrastaju u digitalnom dobu.
Rešenje: Potrebna je kontinuirana edukacija za socijalne radnike po uzoru na savremenije sisteme u Evropi,“ ističe Stamenković. Takođe, ona dodaje da je podrška šire zajednice neophodna kako bi centri mogli efikasno da odgovore na potrebe roditelja i dece. Medijacija kao alat za mirno rešavanje sukoba, prema njenim rečima, treba da dobije veću podršku države i na značajniju ulogu u godinama koje dolaze, jer se na ovakav način savladavaju komunikacione veštine.
Da zaključim, izazovi sa kojima se suočavaju centri za socijalni rad u Srbiji su brojni i kompleksni, ali uz kontinuiranu edukaciju i bolju saradnju sa zajednicom, moguće je poboljšati njihovu ulogu u društvu i pružiti adekvatnu podršku savremenim porodicama.
Violeta Stamenković, diplomirani pravnik na Niškom Univerzitetu
