Željko Đukić je završio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. U Sjedinjenim Američkim Državama živeo je trideset godina, gde je završio magistarske studije i bio umetnički direktor pozorišta The Utopian Theatre Asylum u Čikagu. Osim u matičnom pozorištu režirao je u Njujorku, Los Anđelesu, Vašingtonu i na Floridi. U bivšoj Jugoslaviji i Srbiji režirao je predstave u Sarajevu i Mostaru, a u Beogradu je u Narodnom pozorištu 2009. postavio komad Kod kuće/Kabul. Posle diplomiranja radio je na Fakultetu dramskih umetnosti kao asistent na katedri za glumu. U Americi je nastavio da se bavi pozorišnom pedagogijom; predavao je na nekoliko američkih univerziteta, između ostalog na Univerzitetu Ilinois u Čikagu i Univerzitetu Nortvestern. Odnedavno radi kao saradnik na katedri za glumu Akademije umetnosti u Beogradu.
U intervjuu nam govori o Nušećovom Pokojniku, o pripremama istoimene predstave i o predstojećoj premijeri 3. novembra u Narodnom pozorištu Niš.
Čak 30 godina ste živeli i radili u Americi i režirali predstave na nematernjem jeziku. Ovog puta postavljate predstavu na našem jeziku, i to kultnog autora Branislava Nušića. U kojoj meri i zbog čega Vas vraćanje delima naših književnih velikana raduje i koliku to odgovornost nosi sa sobom?
Radujem se zato što je riječ o Nušiću, kućnom piscu, koji me je zasmijavao od djetinjstva. Raditi domaću klasiku na svom jeziku predstavlja veliko zadovoljstvo, jer tu privilegiju, živeći u Americi, nisam imao. S druge strane, u Americi sam za sve ove godine stekao iskustvo drugačijeg pozorišnog sistema i poetike, koji možda mogu da doprinesu i drugačijem čitanju Nušića. Režiju uvijek smatram kritičkim, te u svakom pogledu odgovornim činom, pa tako i ovog puta.
Nušića smatraju piscem čija dela na stare i koja su aktuelna i dan-danas. Šta mislite, zbog čega je tako?
Prvo, Nušić je aktuelan zato što ne daje definitivne odgovore, već postavlja prava pitanja. A na ta pitanja svaka generacija odgovara drugačije, iz perspektive svog vremena i onoga što to vrijeme određuje.
Drugo, u pozorišnom smislu, kod Nušića je kretanje skoro beskonačno. Njegove komedije traže mizanscen koji se ne prekida. Karakteri ulaze, izlaze, grupišu se, razilaze, sudaraju, udaljavaju ili približavaju u raskošnim konstelacijama, skoro kao u muzičkom pozorištu ili baletu. Mislim da je to uzbudljivo i izazovno i za glumce i za reditelje.
Kakvo je Vaše tumačenje predstave Pokojnik, koju režirate u Narodnom pozorištu Niš?
Pokojnik je složen i težak komad, u smislu da se preliva kroz nekoliko žanrova. Nušićeva namjera, da nam prikaže model legitimizacije pljačke i brutalne
otimačine kroz spregu vlasti i kriminala, je jasna i nedvosmislena. Taj model je univerzalan, dakle nije određen vremenom a ni mentalitetom, pojmom koji često koristimo kao izgovor da opravdamo zlo koje činimo sebi i drugima. Upravo time smo se bavili u Pokojniku; proučavali smo mehanizam korupcije, onako kako ga je Nušić dao. Pokušali smo da kroz igru prikažemo kako laž postaje „istina“, i da tako izdvojimo pitanje na koje svi tražimo odgovor: zašto laž prihvatamo kao istinu.
Ko je lik Pavla Marića danas, glavnog protagoniste priče, i ko će se prepoznati u tom liku?
Pa skoro svi možemo da se prepoznamo u tom liku. Svako ko pomisli da ode iz zemlje zato što u njoj više ne vidi budućnost ili način da se bori protiv nepravde, korupcije i neobrazovanja, čini isto što i Marić, sklanja se i oslobađa prostor klanu Spasoja Blagojevića, čija se morbidna opsjednutost vlašću i novcem graniči sa ludilom. Pri tom se Mariću, kao žrtvi, pripisuje krivica za sve ono što je pretrpio.
Koja bi bila glavna poruka ovog kultnog dela, koju svojom veštinom želite da istaknete u prvi plan?
Nema poruke. Samo pitanje zašto pravimo mukotrpne kompromise kojim u nedogled produžavamo i produbljujemo nestabilnost ličnog života i nakaradnost čitavog društva.
Dela Branislava Nušića često izazivaju smeh kod ljudi, ali koliko su njegove komedije u stvari tragične i koliko su velika opomena društvu?
Pokojnik, kao moralna satira, ima posebno mjesto u Nušićevom djelu jer tu padaju sve maske, dolazi do suočavanja sa istinom i ukazuje se užasna praznina banalnosti licemjernog društva. To ne isključuje smijeh, ali on više nije površan i zabavljački.
Prvi put režirate u Narodnom pozorištu Niš. Kako ste sarađivali sa našim teatrom i šta biste rekli o našem ansamblu?
Želim da se zahvalim glumcima i saradnicima na volji, posvećenosti, istrajnosti i strpljenju. Radili smo u teškim uslovima. Nekoliko puta smo prekidali rad zbog epidemije, ali to nije umanjilo želju i entuzijazam da predstava izađe. Uživao sam u radu sa uigranim i iskusnim ansamblom i veoma sam zahvalan na povjerenju koje mi je ukazano.
Ako biste jednom rečenicom morali da pozovete publiku da pogleda predstavu Pokojnik…
Pozivam publiku da vidi odlične niške glumce u Nušićevom Pokojniku, koji kao da je juče napisan.
