Gradski Portal 018 – 26.12.2018
„Ne može država sve da uradi i ne može za sve da bude odgovorna. Država je napravila dobre osnove, ali ne može sve, ne može da ti zabrani da popiješ čašicu više“, rekao je predsednik Vučić, komentarisuci učestrale nesreće ovih dana.
Ne bih ja vise o nesrećama, sada bih malo o nama. I o našem poimanju krivice.Nama je ovde u Srbiji mnogo lako. Mi uvek, šta god da nas snađe, imamo krivca. Država nam je dežurni krivac za sve nevolje i nedaće. Ako nam i ne polazi za rukom da baš povežemo naš problem i državu, imamo mi rezervnu rečenicu čija je primena univerzalna. “Ma u kakvoj državi živimo, dobro da je I tako”.
Država je kriva što nemamo para, što ne možemo da završimo školu, što ne možemo da se zaposlimo, država je kriva ako se događaju nesreće, kriva je i što se mladi alkoholišu i drogiraju, država snosi krivicu što ne rađamo decu, kriva je i što nam je krompir ove godine slabo rodio…..ajd da ne nabrajam više, dugo bih nabrajala.
Zamišljam tu državu kao jednu moćnu osobu koja sve može, kad bi htela, ali neće………neće, iako bi mogla.
Ko je, ustvari, ta država koja nas ovoliko kinji i upropaštava nam živote. Kažu neki – država, to smo mi. Pa ako smo mi, što sami sebe pljujemo? Što sami sebe prozivamo i bacamo krivicu na sebe?
Malo se ja šalim, ali i ozbiljno mislim. Zapravo, vrlo ozbiljno. Kada smo se upitali – šta ja radim u ovoj zajedničkoj kući koja se zove država, koliko doprinosim, koliko vredim……i u krajnjem hoću li, i mogu li? Jer ako bih ja nešto uradio – to nije mnogo, ali ako bi puno nas nešto uradilo – to bi već bilo mnogo. Ne mogu svi jednako, razume se, ali svi mogu ponešto. Pa zašto to ne radimo? Zašto krivca pronalazimo uvek na nekom drugom mestu ( a država je nekako najzgodniji krivac), zašto ne pokušamo da joj
pomognemo, kako bi nam bilo bolje u tom boljem sutra koje godinama čekamo skrštenih ruku.
Jer kako kaže Duško Radović “ Pre no što krenemo da popravljamo svet, ajmo da popravimo slavinu u svojoj kuci. Ili, makar, zub”. Nešto bi se promenilo u našim životima, ukoliko bismo svi zasukali rukave I svako uradio svoj deo posla.
Dugogodišnja praksa prebacivanja krivice na nekog drugog (u našem slučaju na državu) vodi u status kvo u kojem smo se zaparložili i tavorimo godinama, čekajući da nam neko pruži ruku, izvuče nas i prebaci u neki bolji i normalniji svet. Takav svet ne postoji, ukoliko ga mi ne napravimo, ukoliko ne postanemo drugačiji i bolji, i ukoliko nastavimo da čekamo spasitelja i vagon u vozu koji vozi u „srećniju budućnost“.
Načekaćemo se (a već smo se umorili od čekanja), a srećnija budućnost neće stići na našu stanicu.
Kao što rekoh – država to smo mi. Pa ako smo mi, ajmo da budemo dobra država I da napravimo tu svoju budućnost. Varaju se svi koji misle da to nije moguće. Moguće je, ako pokušaš. Ako sediš skrštenih ruku, sedećeš zauvek I biti nezadovoljni građanin koji kuka nad svojom sudbinom, kao nemoćno dete koje čeka da ga roditelji pomere s jednog mesta na drugo. A što, ako već ima dve noge i može samo da hoda.
26.decembar
