Nagrada Srpskog sociološkog društva „Vojin Milić“ za najbolju sociološku knjigu u 2023. godini dodeljena je prof. dr Dragoljubu B. Đorđeviću, članu Predsedništva Društva književnika i književnih prevodilaca Niša, za sociološku studiju „Lift nije igračka: Sociološka kazivanja o liftu (u, ispred, iza i okolo njega)”.
Srpsko sociološko društvo, želeći da trajno očuva uspomenu na naučno delo Vojina Milića, kao i da afirmiše naučne radove domaćih sociologa i unapredi status sociologije u javnosti, ustanovilo je odlukom Skupštine iz 2012. godine nagradu „Vojin Milić“. Nagrada se dodeljuje za najbolju knjigu domaćeg autora iz oblasti sociologije, objavljenu u prethodnoj kalendarskoj godini.
Odluku o nagradi profesoru Đorđeviću donela je Komisija Srpskog sociološkog društva koja je radila u sastavu dr Dragan Todorović, dr Nada Novaković i dr Marina Novakov. Njihovo obrazloženje prenosimo u celosti:
Predmetnost sociologije, kao celovite, akademske i istraživačke naučne discipline, obuhvata množinu fenomena, pojava i procesa. Kao što je Erving Gofman, najuticajniji predstavnik simboličkog interakcionizma, iz banalnih, sitnih društvenih situacija – susreti na ulici, mimoilaženja, zadirkivanja, blama (emocija) zbog puštanja vetra u društvu – gradio golemu teoriju o društvu i ljudskom ponašanju, tako Dragoljub B. Đorđević nastavlja svoje sociološko „vjeruju“: da prepoznaje sociologiju – u svemu!
Samo će neupućene u stvaralački opus jednog od najpoznatijih srpskih sociologa starije generacije iznenaditi izbor elevatora za ispredanje (ne samo) sociološke priče (ili makar izmamiti im usklik: kako nam je ta tema uopšte promakla!).
Nakon trodelnog razotkrivanja magije kariranih stolnjaka i kafanskih stolova („Kazuj krčmo, Džerimo“, „Kafanologija“ i „Kafanološki astal“), utemeljenja romologije kao interdisciplinarne i sintetišuće nauke („Na konju s laptopom u bisagama – Uvod u romološke studije“), „skroziranja kroz sociološki durbin“ „cara“ romske pesme („Pitao sam malog puža – Moja sociološka priča o Šabanu Bajramoviću“) i monografske obrade nišlijskog perača šoferšajbni („Toma Semafordžija“) – svojoj sociološkoj maštovitosti pridodao je studiju „Lift nije igračka – Sociološka kazivanja o liftu (u, ispred, iza i okolo njega)“.
Svojevrsna oda liftu nastala je iz dubokog autorovog ubeđenja „da su dešavanja u liftu i okolo njega važna za uvid u mnogo dublje društvene probleme“ (str. 20) ili, još preciznije: „Za sociologa lift je skučeni društveni prostor u kojem ljudi stupaju u raznovrsne kratkotrajuće međusobne odnose ili ga koriste, sem za vožnju, i za zadovoljavanje inih potreba“ (str. 24). Sasvim u skladu sa ocenom planetarno merodavnog sociologa, Rendala Kolinsa: „Čovek postane zavistan od toga da postane
sociolog. A ta je aktivnost sledeća: posmatranje sveta oko nas, onog neposrednog sveta u kojem živimo i vi i ja, jednim sociološkim očima.
Postoji sociologija svega. Možete da otvorite svoje sociološke oči bez obzira na to gde se nalazite ili šta radite… Ne postoji doslovno ništa što ne možete da vidite na jedan drugačiji način, samo ukoliko otvorite svoje sociološke oči“. Konačno, u inat svima koji bi da sociologiju proglase za „propalo preduzeće“!
Obilato se služeći „pričama književnika, napisima žurnalista i kazivanjima sociologa, prijatelja i poznanika inih profesija koji su ih većma na moju molbu preneli na papir i ustupili“, odnosno oslanjajući se „na književne, novinske i internetske izvore, literaturu (knjige i časopise) iz društveno-humanističkih disciplina i posebno pisana za ovu priliku i ustupljena mi kazivanja kolega i koleginica“ (str. 26) – rečju, iskazujući „radoznalost za mnogostruke uticaje, koji ne dolaze samo iz sveta nauke“ (str. 16), autor progovara o fenomenu razdruštvljenosti nestvarno-stvarnog sveta, o savremenom društvu bez dodira (touchless society) koje danas živi takozvana Zoom generacija.
Kao svakidašnje i neposredno iskustvo ogromnog dela čovečanstva, lift je, nasuprot, zametak društvenosti, u njemu se odvija kakva-takva konverzacija, telesni kontakt je gotovo pa neminovan. Kroz 90 socioloških kazivanja, kao neformalnoj formi bavljenja „značajnom beznačajnošću“, Đorđević opravdava tezu o liftu kao najmanjoj sociološkoj laboratoriji.
Pored pomenutih crtica, knjigu čini još nekoliko celina: uvodni deo, odeljak o „liftovskim eksperimentima“, publicistički intonirana poglavlja o Đorđevićevim omiljenim liftovima i o onome o čemu nije šire pisano u ovom delu, kao i priređivačka celina u kojoj su prikupljeni književni tekstovi o liftu.
Ocrtavanje raznolikih pojava, situacija i dešavanja u liftu, ispred, pozadi i okolo njega izvedeno je jednostavnim, a istovremeno pregnantnim stilom pisanja kojim se autor izdvaja u odnosu na druge koji su pisali slična štiva. U skladnim rečenicama gotovo je nemoguće naći suvišnu reč.
Prepoznajemo, zapravo, šarm i radost bavljenja intelektualnim poslom! U pravu je pisac predgovora kada opisuje autorov izraz: „Jednostavno a slikovito, ozbiljno ali nikako scijentistički, Đorđević svoju temu obrađuje jezgrovitim jezikom i raskošnim stilom koji vrvi od arhaizama, lokalizama, a čini se i neologizama, ali je u suštini precizan, čak i onda kada, ponet izrazom, Đorđević pribegne razbarušenijoj rečenici… Osećaj za detalj, smisao za ironiju, satirična intonacija i posmatračka veština, takođe su odlike Đorđevićevog pisma“ (str. 17).
Dragoljub B. Đorđević zatočnik je sociologije. Moglo bi se kazati, i dobri duh sociologije u Srbiji. Obdelavanje sociološke njive je teretni posao, koji naš autor predano obavlja, evo, i u osmoj decenije života, ne prestajući da otvara nova „polja neorana“ i iznova uranjajući u život oko nas koji obično previđamo. Liftovska sociološka laboratorija samo je najnovija, sasma sigurno ne i poslednja zvezda u
njegovoj knjiškoj galaksiji, ovog puta ovenčana nagradom Srpskog sociološkog društva za najbolje sociološko štivo u 2023. godini.
