Niški Romi danas obeležavaju kao praznik buđenja života i dan kada se podsećaju na svoje mrtve. Mladi se vesele i raduju životu i ljubavi koja se budi kod ljudi zajedno sa buđenjem prirode.
Slavi se šestog maja na dan svetog Georgija mučenika po pravoslavnom kalendaru. Romi ovaj praznik zovu Herdelez ili Đurđevdan. Herdelez je naziv za ovaj praznik prema muslimanskom svecu Hidir Elezu.
Za ovaj dan se specijalno čisti kuća – po mogućstvu i okreči. Kupuju se cipele i šiju i kupuju haljine, odela, i ostala odeća za letnju sezonu.
Slavlje počinje 4. maja uveče i traje cele noći, u igri, pesmi i veselju. Pale se vatre i sedi se uz vatru do zore (Aspaša), pa se ujutru 5. maja ide na uranak.
Na uranak se odlazi na livadu, u blizini niškog romskog groblja, na kojoj izvire potok. Ujutru se na izvoru obavlja obredno umivanje, branje vrbovih grančica, kako bi se okitila kuća, i lekovitih trava, znanih i neznanih, za đurđevdansko jutarnje umivanje. Stariji ljudi, naročito oni u žalosti, odlaze na groblje i nariču, oplakujući svoje mrtve.
Posle uranka, odlazi se na pijacu i kupuje se đurđevdansko jagnje. To je dan za kupovinu jagnjadi (Bakhrengoro dive). Jagnje se bira da je lepo i belo. Crno jagnje, veruje se, donosi nesreću. Što je jagnje veće i deblje, to je ugledniji domaćin. Jagnje se donosi kući živo i predstavlja radost za decu i ukućane.
Ujutru, 6. maja, na Đurđevdan, obavlja se umivanje lekovitim travama i trljanje lica jajetom da se bude zdrav i crven popu uskršnjeg jajeta. Kolje se jagnje. Crna džigerica se odmah obari, pospe se solju i alevom paprikom i deli se za mrtve.
Kada se jagnje ispeče, pred ručak se podeli nekoliko tanjira (neparan broj), sa parčetom jagnjećeg pečenja, mlada paprika, mladi krastavac, mladi luk, crni i beli i ostalo mlado povrće, parče hleba i dezert. Od svega onog što je na đurđevdanskoj trpezi, stavi se po malo i u tanjire koji se dele za mrtve, pre nego što se sedne za astal. Ljudi, koji su u žalosti i koji tuguju za svojim mrtvima, ne jedu mladog mesa niti mladog voća i povrća dok na
Đurđevdan ne udele za svoje mrtve (tabu hrane).
Pored jagnjećeg pečenja, specijalitet đurđevdanske trpeze je jagnjeća sarmica (lojana jagnjeća košuljica napunjena seckanom iznutricom, pirinčem, mladim lukom i dobro začinjeno – kulina). Na isti način se puni i jagnjeće sirište – bumbara – preliveno slatkim mlekom i jajima i zapečeno u rerni.
Prvog dana Đurđevdana se ne ide u goste. Svako slavi u svojoj kući. Popodne se obuku nova odela i porodično se prošeta gradom. Usput bi se svratilo i kod fotografa da se taj dan ovekoveči. Ljudi bi se međusobno pozdravljali sa “Bahtalo Herdelezi” (Srećan Đurđevdan).
Drugog i trećeg dana se odlazi u goste. Kaže se da Đurđevdan traje dok traje jagnje. Jagnjeća glava se jede trećeg dana. U vreme velikih oskudica, ratova i ekonomskih kriza, moralo je takođe da se odvoji za đurđevdansko jagnje. Postoji verovanje da će se ako se ne zakolje jagnje za Đurđevdan te godine desiti neka nesreća u kući. U Nišu je bilo zanatlija, Roma koji su zapošljavali isključivo romsku radnu snagu (kovači, kafe vodeničari i dr.) i oni su imali obavezu da šegrtima za Đurđevdan obezbede novu odeću i obuću.
Autor teksta Osman Balić:
