Obrazovanje je temelj, osnova i tiha borba za dušu, izgradnju jednog naroda, i izgradnju rodoljubive svesti prema otadžbini. Dok to ne shvatimo neće biti dobro po nas… trčaće nam deca i dalje u Strazbur, Brisel i kod hrvata Picule… a trče pošto ne znaju dobro svoju prošlost, istoriju i opasnost odakle nam preti, vekovima. A tu vidim krivca u obrazovnom sistemu.
Udžbenici koje danas delom štampaju strane izdavačke kuće, da ih ne nabrajam… nisu samo sredstvo za učenje oni su oružje kulturne i duhovne samozaštite….ali, oni to nisu.
Srpski udžbenici, posebno oni iz istorije, srpskog jezika, geografije, godinama su izloženi uticaju različitih ideoloških pravaca, a jedan od najznačajnijih i najdublje ukorenjenih je tzv. bečko-berlinska škola (naravno ne u tom obliku, kao posle Berlinskog kongresa), ali, i dalje sa jakim korenima i izgrađenim temeljom.
Ta škola vuče poreklo iz 19. veka, ne predstavlja samo geografsko određenje, već suštinski kulturološki i politički pravac koji je imao za cilj izmenu nacionalnih istorija na Balkanu u skladu sa interesima velikih sila tog doba – prvenstveno Austrougarske i Nemačke.
Bečko-berlinska škola uticala je na formiranje narativa koji minimiziraju srpsku istorijsku ulogu, potiskuju ili ignorišu važne momente naše borbe za slobodu, a često i relativizuju stradanja srpskog naroda. To se najviše oseća u interpretacijama Nemanjića, Kosovskog boja, Karađorđevog ustanka, srpsko-turskih ratova, Prvog svetskog rata i posebno u oceni uloge Srba u Drugom svetskom ratu.
Na primer, u nekim udžbenicima se Kosovska bitka predstavlja kao izgubljena unapred, bez dubljeg konteksta borbe za opstanak i duhovnu vertikalu koju Srbi vekovima baštine kroz Vidovdan. Ili, u Drugom svetskom ratu, Jugoslovenska vojska u otadžbini (JVuO) se svodi na marginalnu pojavu, dok se komunistička-partizanska borba ističe kao jedini validan otpor. Takvo predstavljanje je posledica istorijske doktrine koja je duboko utemeljena u shvatanjima bečko-berlinske škole, koja je s vremenom našla svoje mesto u jugoslovenskoj, a zatim i postjugoslovenskoj nastavi.
Ne sme se zanemariti ni uloga određenih domaćih intelektualnih krugova koji su prihvatili tu školu kao „naučnu neutralnost“, a zapravo su kroz nju potiskivali nacionalno srpsko stanovište, često uz podršku raznih fondacija, NVO sektora i „nezavisnih“ instituta. Time je stvoren obrazovni sistem u kojem mladi Srbi ne stiču punu svest o istorijskom kontinuitetu svog naroda, već se podučavaju da preispituju, pa čak i poriču temelje svog nacionalnog identiteta… Primer, kao pitanje autohtonosti na Balkanu. A i dalje smo jako vezani za Porfirogenita i njegovo delo ,,O narodima“, i doseljavanju Slovena… i toga se držimo kao ,,slepi“. A danas imamo DNK istraživanja naših istaknutih stručnjaka da Srbi imaju veliki udeo starobalkanskih gena, zašto i taj deo da ne uže u udžbenike? Naučna studija na kojoj su pet godina radili ugledni stručnjaci univerziteta u Beogradu, Barseloni i Harvardu, pokazala je da današnje srpsko stanovništvo ima između 50 i 60 odsto slovenskog porekla, ali i značajan udeo genetike starosedelaca Balkana. Analiza genoma svih balkanskih naroda pokazuje najveću genetičku bliskost Srba, Hrvata i Rumuna.Studiju o poreklu Srba i ostalih balkanskih naroda, kao i migracija na Balkanu, inicirali su naučnici sa Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, prof. Miodrag Grbić, prof. Željko Tomanović i dopisni član SANU, prof. Dušan Keckarević, kao i istraživači sa Arheološkog instituta, dr Ilija Mikić, dr Miomir Korać i dr Snežana Golubović sa saradnicima.
Nadam se da će uskoro, a to se i najavljuje da će jedan od najvažnijih zadataka u budućnosti biti revizija udžbenika – ne u smislu ideologizacije ili falsifikovanja, već u smislu vraćanja nacionalnog pogleda u istoriografiju, nauci i nastavi. To znači – pisati udžbenike koji će biti zasnovani na činjenicama, ali ne i na tuđim ideološkim konstrukcijama ili pisanje u skladu da ne povredimo istinom brata ,,dželata“. Srpski đaci moraju znati šta znači Vidovdan, šta znači srpska zastava i himna, zašto je Jasenovac bolna rana, i o stepenu ljudskog ludila i mržnje sa formiranjem dečijih logora za srpsku decu u NDH, kakvu su žrtvu podneli srpski vojnici u oba svetska rata i kako su izašli iz rata i ko im je i kako preuzeo pobede… kako smo se okrenuli i odrodili od Boga i pucali na fresku Isusa i prestali da budemo Srbi već neki ,,jugosloveni“ i kako smo prihvatili po prvi put tuđina (hrvata) za vladara (maršala).
Bez obnove nacionalne i rodoljubive svesti kroz školstvo, srpski narod ostaje u mraku delom nametnutih ključnih tuđih tumačenja. Istina je moćna, ali mora biti rečena glasno, pisana na jasan način i ukorenjena u ljubav prema svom narodu.
Za sve ovo što smo olako prihvatali od tuđina, niko nam nije kriv do mi sami… krivca u njima ne trebamo da tražimo (oni svoj cilj i težnje imaju), već u nama i da težimo da te stvari polako izmenimo, koliko možemo.
APEL ZA IZMENU PLANA I PROGRAMA IZ PREDMETA ISTORIJA za osnovnu školu
Mislim da je došlo vreme za temeljnu reformu udžbenika (tu mislim na udžbenike iz istorije, srpskog jezika i geografije).
Verovatno da ljudi koji su izvršili pre par godina izmene u nastavnom programu, nikad nisu držali nastavu i radili sa decom ili je to NE slučajno urađeno, i ima svoj određeni cilj, koji nekome odgovara, ali, kome?
Pre par godina u programu za šesti razred iz sedmog je prebačeno gradivo od Velikih geografskih otkrića, Humanizam i renesansa, Reformacija i protivreformacija, Apsolutne monarhije, Osmansko carstvo (islamizacija, Danak u krvi), Pećka patrijaršija, Seobe Srba. Sve ono što je bitno i suštinski što deca trebaju da znaju je u zadnjim časovima (krajem maja i u junu), kada deca popravljaju ocene i čekaju raspust uz već formirane ocene.
U šestom razredu je toliko obimno gradivo da se jedva stiže sa obradom i ispitivanjem.
Slično je urađeno i u sedmom razredu gde je gradivo iz osmog razreda prebačeno na kraju školske godine… prebačene su lekcije: Srbija od 1903. do 1912. god, Balkanski ratovi i Veliki rat.
Učiti decu o Velikom ratu zadnjih par časova kada sunčevi zraci skreću misli učenicima a i razmišljanje o raspustu uz već formirane ocene… je vrlo teško ali i tužno.
Kao da nam nije bitna nacionalna istorija, na kojoj moramo da se baziramo.
Tako da sada u osmom razredu deca celo prvo tromesečije uče o evropskim integracijama i dešavanjima… a sve to može da se smesti u dve lekcije.
Gradivo u zadnjih mesec dana mora biti rasterećeno zbog ispitivanja i popravljanja ocena… naravno, to mogu osmisliti nastavnici kroz lični plan rada.
Ovakav plan i program svakako nije dobar… za učenike.
Kao da je nekome cilj da se preko tih ozbiljnih i rodoljubivo značajnih tema samo pretrči.
*Moj predlog je da se redukuje plan i program u petom razredu, da se u prvom polugodištu obradi Uvod u istoriju, Stari istok i Grčka a u drugom polugodištu Helenizam, Rim, Hrišćanstvo, i da se prebaci gradivo iz šestog razreda; Velika soba naroda, Franačka država… do Vizantije (Istočno rimsko carstvo). I kada bi u petom razredu ubacili još pola časa istorije, to bi već dosta izmenilo tok i proces nastave. Ne vidim razlog da se taj čas ne uvede (u petom razredu je jedan čas nedeljno).
Definitivno, pitajte nastavnike istorije, ogromna većina će isto reći… zato vratite kao što je bilo, i dajte mnogo veći prostor nacionalnoj istoriji.
Verujte, niko od đaka iz nemačke, francuske, italije, holandije… ne zna ništa o Nemanji, Karađorđu, Milošu… ali znaju svoju nacionalnu istoriju. Zato sve evropske revolucije mogu u jednu lekciju… kao i Francuska revolucija i Napokeonovi ratovi… koji imaju veliki prostor u našim udžbenicima istorije… naravno, i o tome deca treba da znaju, suštinu (ipak, to je osnovna škola).
*Jasno je da je istorija učiteljica života… ali, kod nas sporedna grana.
*Temelj školstva kod nas Srba bi trebalo da budu predmeti; srpski jezik, istorija, geografija i veronauka… a ostalo nadogradnja tog temelja znanja, vaspitanja i veština.
Zato, na završnom ispitu po meni bi trebalo da budu tri testa iz istorije, srpskog jezika i matematike… tako bi i jačali kod dece nacionalni duh, što je svakako potrebno.
Ovako, manje od 10 posto učenika u Srbiji bira istoriju kao izbirni test, to i nije čudno kad imaju mnogo lakši izbor pa većunski biraju geografiju i biologiju.
*Sve ovo napisano je dobronamerno, ako hoće neko da čuje… i razmisli, da li je to dobro što na kraju godine obrađujemo Seobe Srba u šestom razredu i Albansku golgotu u osmom razredu…. i što 10 posto učenika odabere istoriju za završni. A istorija mora da bude temlje društva… dok ne bude tako, neće biti dobro.
I DECA SE ČUDE!
Pre par godina, pita me učenik… ,,a šta je sa našim žrtvama, zašto mi nemamo naziv za naše žrtve u Drugom svetskim ratu“.
Teško pitanje… i moje je isto za one koji to ne dozvoljavaju.
Šta reći… kada pitaju da li mi Srbi imamo Mauzolej za naše stradalnike od strane ustaša, a mi do skoro ni ulicu Jasenovačkih žrtava nismo imali (srećom od skoro imamo) u Srbiji niti bilo kakvo obeležje… a kamoli naziv škole.
Kulturu sećanja mi moramo da podignemo na viši nivo, na niskim granama smo po tom pitanju.
Zato, udžbenici iz istorije… moraju da se upotpune sa mestima srpskog stradanja i patnje… moramo se osvrnuti na najveća srpska stratišta kao što su Surdulica, Doboj, Bojnik, Glina, Jadovno, Jasenovac, Šušnjar, Šargovac, Motike, Drakulić, Stari Brod na Drini, Korićka jama, Velebitske jame, Prebilovci i slična mesta. Naravno, neophodno je ukazati i na značenje termina Holokaust, Porajmos, Srbocid, Pokolj, genocid i sl.
Ali dati najveći prostor (poglavlje) srpskom stradalaštvu (da nam se iste greške ponovo ne ponove)… kao što su i Jevreji i Jermeni dali prostor u svojim udžbenicima istorije o svom stradanju.
Ugledajmo se na njih, i bavimo se sopstvenim stradalaštvom i srpskim pojedincima koji su stradali u genocidu. To treba naši srednjoškolci da istražuju i da se bave srpskim pojedincima (žrtvama genocida) kao što rade Jevreji. Takvi projekti su za nas značajni i bitni i tu treba da nam bude pažnja i fokus.
Našom ćutnjom Hrvati i njihova strategija su uspeli iz zločina i počinjenog genocida (od strane ustaša-hrvata nad Srbima) da budu u istoj ravni sa nama (žrtvama), tu je i najveća naša srpska tragedija, što smo to dozvolili… zbog ,,bratstva i jedinstva“ koje nas je razorilo. U to vreme su nam udžbenici istorije bili prepuni partizanskim ofanzivama, a tako se i jačao kult Josip Broza Tita i komunističke partije.
Hrvati su imali logore za decu i bebe, a o njima skoro ni reči u udžbenicima, zašto štitimo sopstvenog dželat?
Neverovatno je da i dalje po našim institucijama, pojedini istoričari (koji su u velikoj manjini sa takvim stavovima) ,,mudro” smanjuju broj srpskih žrtava u Jasenovcu, kao da im je to jedini cilj i muka koju moraju da sprovedu… i vode se Tuđmanovim brojevima i narativom (da je stradalo od 86000 popisanih žrtava do najviše 110000 u Jasenovcu… a davno utvrđeno i prihvaćeno 700000 stradalih u Jasenovcu, odnosno preko 800000 Srba u NDH od strane hrvata/ustaša).
Neverovatno je da se aktivi i udruženja istoričara ne oglašavaju, kad struka ćuti, to nije dobro.
DOK NAM SRPSKA ISTORIJA NE BUDE PRIORITET I DVOGLED, DOK NE POČNEMO DA UČIMO IZ NjE I SAGLEDAVAMO BUDUĆNOST I RAZUMEMO OPASNOST… biće teško po nas, a ako je razumemo, videćemo i budućnost kao što iz nje vidimo prošlost, tako ćemo sagledati i opasnost. Mi moramo učiti iz sopstvenih grešaka… a imamo ih na pretek.
Zato mi Srbi i dalje nemamo ono što imaju Jevreji i Jermeni… naziv za genocid i mesto sabranja (mauzolej)? Za nas Srbe sramno je da mauzolej nismo već sagradili. Ugledajmo se na Jevreje i Jermene koji sa posvećenošću čuvaju od zaborava svoje žrtve i svoju istoriju.
*Shodno naučnim principima trebamo uzeti sve činjenice u razmatranje, i što više koristiti sve izvore, tragati za izvorima i činjenicama, i što više raspravljati argumentovano o tom problemu. Jedino se tako dolazi do istine!
Ima još jedan problem, pitanje je ko će istoriju predavati za dvadesetak godina ako se ovaj trend upisa nastavi, ove godine nije upisano ni 50 posto studenata (odsek istorija) koliko se traži.
Ali, ima nade!
Živela Srbija i nikada više Jugoslavija!
Priredio: Đorđe Bojanić, prof. istorije i glavni urednik sajta Srpska istorija
