Risto Bukvić je rođen u Novom Selu kod Lebana, mestašcu u koje su se njegovi roditelji, Mara i Milorad, doselili iz Hercegovine, iz Stoca 1948. godine. Mara i Milorad su, dve godine kasnije, dobili sina Ristu, koji je sa njima ostao sve do završetka osnovne škole, a zatim je gimnaziju „Braća Ribar“ nastavio kod ujaka u Sarajevu.
Nakon gimnazije upisuje Pravni fakultet u Sarajevu, na kome je dve godine bio jedan od najboljih studenata. Dobio je priznanje i fakulteta i Univerziteta. Međutim, 1970. godine, pročitavši oglas u novinama da se na Filozofskom fakultetu otvara Katedra za scensku umetnost, odlučio je da konkuriše na odseku glume. Među više od tri stotine kandidata primljeno je njih sedamnaestoro. Na trećoj godini ostavio je studije prava, uprkos velikom razočarenju roditelja, i krenuo put glume.
Diplomirao je sa predstavom U beskraj u režiji slavnog slovenačkog reditelja Zvoneta Šenbauera, sada već na Fakultetu dramskih umetnosti u Sarajevu, jer je u međuvremenu Katedra prerasla u Fakultet. Stalni posao dobio je u Kamernom teatru, a radio je i na radiju i televiziji.
Sa predstavama Kraj igre i Predstava Hamleta u Mrduši Donjoj nastupao je u Mađarskoj, Sovjetskom Savezu, Francuskoj, a vrhunac je bio u Meksiku i Gvatemali, gde je sarajevski Kamerni teatar proveo nezaboravnih 40 dana.
„Igrao sam u mnogim predstavama, u Učenim ženama, Sablasnoj sonati, Izbiračici, Kući plavog lišća, Smrti trgovačkog putnika. Imali smo otvorenu scenu na Tjentištu, gde smo pripremali predstave i nastupali. Bio sam zadovoljan. Bilo je to vreme kada niko nikome nije zavideo. Naprotiv. Uvek smo se dogovarali, divno slagali i još bolje družili. Vreme za pamćenje“ – govorio je Risto Bukvić.
Bukvić je u Sarajevu ostao do 1977, kada je otišao u Mostar na odsluženje vojnog roka. Te godine je u Sarajevu na festivalu MES slučajno upoznao Miroljuba Stojanovića, tadašnjeg upravnika Narodnog pozorišta Niš, nakon čega je dobio poziv da uskoči u predstavu Joakim koju je na niškoj sceni postavljao Gradimir Mirković. Za sedam dana zamenio je kolegu, dobio priznanja, pohvale. Vrata niškog teatra bila su mu, posle Joakima (1978), širom otvorena.
„Početak kao i svaki. I dobar i loš. U glumačkom pogledu dobar da bolji ne može biti. Ubrzo sam zaigrao u monodrami Ivo Lola Ribar pripremljenoj povodom proslave Univerziteta. Sećam se, bili su angažovani mnogi pisci, ljudi sa estrade, poput Lutajućih srca. Monodrama je sjajno prošla.“
Zaista, monodrama je za dve godine reprizirana 56 puta pred 23851. gledaocem kako u pozorištu, ustanovama i školama, tako i širom zemlje.
Te 1979. nastavljaju da se nižu uloge: Orin u predstavi Bogojavljenska noć, Obrlajtnant Fon Baločanski u Gospoda Glembajevi, Mužjak u predstavi Jerma, Jevgenije Konstantinovič, mladi samoupravni lekar u predstavi Ivanov, Policajac Brofi u predstavi Arsenik i stare čipke.
1980. godine dobio je ulogu Ljube u predstavi Crvena opština, u režiji Jovana Putnika, a iste godine je postavljen i komad Borisava Stankovića Nečista krv, po dramatizaciji i u režiji Gradimira Mirkovića, u kome je zaigrao ulogu Vanka. Na XVI pozorišnim susretima „Joakim Vujić“ u Kragujevcu, predstava je proglašena za najbolju predstavu na Susretima od strane stručnog žirija, a nagradu Udruženja dramskih umetnika Srbije dobio je Risto Bukvić za ulogu Vanka. Te godine, zaigrao je i u Šekspirovom Hamletu u ulozi Ozrika.
Narednih godina, ređaju se predstave: 1981 – Cipeljuga (Električar), Jama (Sin), Češalj (Sven), i Pokopano dete u kojoj je ostvario veliku ulogu (Tilden).1982 – Kralj Lir (Konval) i Raskršće (Milivoj). 1983 – Proboj (Gavran), Fenomeni (Prohorov) i Kolubarska bitka (pukovnik Miloš Vasić). 1984 – Narodni poslanik (Ivković, advokat), Sako od velura (Rukovodilac) i Spasilac, sa kojim je ansambl Narodnog pozorišta Niš nastupio na MES-u u Sarajevu.
„Za mene je to bio poseban doživljaj. Kao sarajevski glumac, četiri puta sam nastupao na MES-u i dva puta sa niškim teatrom. Dobili smo sjajne kritike, pogotovu što smo svi igrali više likova. Bila je to sjajna kolektivna predstava sa izrazitim individualnim svojstvima. Tako su nas u Spasiocu svi videli.“
I narednih godina, ostvario je više značajnih uloga u predstavama: 1985 – Ženidba (Trgovac iz čaršije), Jugoslovenska antiteza (Anastas Lulovski), Zona Zamfirova (Mitanče, Manetov pobratim). 1986 – Tetovirane duše (Muž), Slika za veliki zid (Nešić, komercijalni direktor). 1987 – Vuk (Rumjašev), Ivkova slava (Kurjak, Kuzman), Pokojnik (Adolf Švarc).1988 – Familija gospođe ministarke (Žandarm) a 1989. Ruženje naroda u dva dela (Đoka) i Sile u vazduhu (Blagoje). 1990 – Dečija bolest: otac na službenom putu (Franjo Kopile), Bela kafa (Deli Jova) a prema oceni kritičara, ostvario je zapaženije uloge u Maloj (Žika Ajkula) i posebno u Čekajući Godoa, 1991. u ulozi Vladimira.
Narednih decenija, ostaju zabeležene predstave u kojima je igrao:1992 – Ivkova slava (Mika), 1993 – Koštana (Kmet ciganski), Kiseonik (Kljaka), Ćurani (Narcis Soldinjak), 1996 – Kralj i njegov komediograf (Đorđević), Zona Zamfirova (Pajica), 1998 – Tašana (Hadži Rista), 2004 – Je li bilo kneževe večere (Jojkić), 2009 – Gospođa ministarka (Sava), 2011 – Devojke (Cole), Niš ekspres (Pop Ćira/Pop Spira), 2012 – Mesec dana na selu (Boljšincov), 2013 – Veliki manevri u tijesnim ulicama (Duje) i Sumnjivo lice (Tasa).
Među poslednjim ulogama koje je odigrao bila je i uloga Dede u predstavi Mala, čije je premijerno izvođenje bilo 11. marta 2014. godine, na dan kada Narodno pozorište Niš slavi jubilej postojanja – ono pozorište, kome je ostavio najbolji deo sebe.
Slava mu i hvala!
