Mogu da vam kažem da meni apsolutno više ništa nije jasno. Ispogubih se u ovim silnim merama pa ne znam jesam li pošla ili došla. Ovo smeš – ovo ne smeš, ovamo možeš – onamo ne možeš, ovo ti treba – ono ti ne treba…….Ajmo iz početka. Nikako da složim kockice u logičan mozaik, koji bi mi otvorio oči da živim ko čovek. Znam, i vama se to dešava, baš zato rekoh da se požalim malo i pokukam, možda je neko i uspeo, za razliku od mene, da se snađe.
Eto, pogodiše nas u bolnu tačku, najbolniju. U kafiće. Pa znaju li oni da mi bez kafana ne možemo. Sve možeš da nam uzmeš, u kafane nam ne diraj. Šta sada da radimo, kad ionako ništa ne radimo? Gde da ubijemo vreme? Ne možeš bez sertifikata u kafanu? Bože me sakloni. A pre toga si se gurano na kasi u Lidlu, bez problema. I išao na utakmicu bez problema. Nego, ljudi valjda bolje znaju od nas. Mislim u pogledu tog virusa. On sigurno ne zalazi tamo u te markete i na druga mesta gde se narod okuplja. Ni u autobuse, ni na razna okupljanja, na kojima se šatra drži distanca i nose maske. Aha, pogledaš narod, a ono – trči trči pa neki maskirani. Pa mu ispadne smešan, i prosto ga sramota što je natakario tu masku. Da ne pričam o tome da je nosimo tamo gde se mora, a tamo gde se ne mora……e, i tamo virus ne svraća. Tako sam ja skontala, a kako bih drugačije.
Škole i fakulteti on lajn, na daljinu. Čuvaju se deca, da se ne zaraze. A pošto nisu na fakultetima, oni se okupe na nekom drugom mestu, na mestu gde virus ne svraća. Znaju oni, ne bi se inače okupljali, da nisu sigurni da nema virusa.
A da se vakcinišu? Pa što bi? Mladi su, zdravi i pravi. To što umiru mladi ljudi, pa dešava se. Tamo negde. I bog te pita zašto, odgovor je koji najčešće sami sebi dajemo. Pa smo, kao, posle toga mirni. Sami smo sebi majstori. Jer koga da pitaš? Svako objašnjava drugačije, a tebi se onda pobrka u glavi, pa ti ništa nije jasno. Bolje ne pitaj, teraj, pa dokle hoće.
Ne dao ti Bog da si krenuo u inostranstvo. Ma dobro znam, imaš zeleni sertifikat, znam da imaš. Ne bi ni krenuo na put da ga nemaš. Ali, kad pređeš granicu, možeš ladno da ga okačiš mačku o rep. Ne očitava se naš kju ar kod. Kako se ne očitava? Pa lepo. Neće, a kad neće to ti je kao da ga nemaš. I onda moraš……..a to što moraš, razlikuje se od zemlje do zemlje. Pa tražiš rešenje u zavisnosti gde si. EU, kažeš. Ne pali taj fazon. EU se nije usaglasili oko ovog pitanja. Ko raštimovani orkestar je, pa ko se snašo snašo se, ko nije Bog neka mu je na pomoći.
Na radnim mestima srećnika koji imaju radna mesta, ne postoje pravila. Neko nam davno reče da je maska obavezna. Ko upamtio i dobar je đak, nosi masku. Oni drugi zaboravili i čemu beše maska služi. I tako svi zajedno, okupljeni na jednom mesto, sprečavaju širenje korone.
Ma ljudi, jel to nas neko zeza, ili sami sebe zezamo. Ako je korona nešto strašno, onda neka i mere budu obavezujuće. Za sve i svuda. I maske, i distanca, i ta nesrećna vakcina koja ne izlazi iz usta ni onima koji su se vakcinisali, ni antivakcinašima. Okrugli stolovi i seminari na ovu temu su uobičajena svakodnevna pojava.
A meni nešto muka „ pod grudi”, što bi rekla moja baba. Muka mi je i plače mi se od svih i od svega. Zato što život, ne da prolazi, nego juri, a mi u njemu ko ošamućene kokoške. Dok kažeš britva, sviraće kraj. Nećeš ni znati što si živeo, i nije li bilo bolje da si i ti dobio koronu na vreme, pa da prekrartiš muke. Stvarno tako mislim, ne šalim se.
10. novembar
