Sportskoj javnosti Grada Niša i Republike Srbije.Na sednici Skupštine Rukometnog kluba Železničar 1949, održanoj u prostorijama kluba u Domu rukometa, podneo sam neopozivu ostavku na mesto predsednika Upravnog odbora kluba.
Podsetio bih na probleme u kojima je ova uprava, na čelu sa mnom i Dušanom Jocićem, kao mojim prvim saradnikom na funkciji generalnog sekretara, preuzela vođenje kluba pre skoro dve godine, sa zatečenim dugom od skoro 14 miliona dinara, zatim Unapred pripremljenim planom reorganizacije (UPPR) koji predviđa isplatu 48 mesečnih rata od 2.050 evra, uz već devet „ispucanih“ mesečnih tranši iz gradskog budžeta za tu kalendarsku godinu. Svega nekoliko, i to razočaranih, igrača pod ugovorom, bez trenera i stručnog štaba, bez radnika u administraciji, sa narušenim imidžom i poverenjem po svim aspektima. Neraščišćene odnose sa zakupcem u restoranu Doma rukometa, čije je nepostupanje po ugovoru kasnije potvrđeno pravosnažnom sudskom presudom koja se, zbog još jednog njihovog „manevra“, ne može naplatiti i čega je klub talac i dan danas.
U kombinaciji velike podrške tadašnjeg gradskog rukovodstva i strogo domaćinskog poslovanja u klubu, na dan 31. decembra 2020. godine, zatečeni dug od 13,8 miliona više je nego prepolovljen, na manje od 7 miliona (sa pripadajućim, a nenaplaćenim kirijama od zakupa restorana iz gore pomenute presude bio bi još duplo manji), a da se za period od dolaska ovog rukovodstva u klub nikome nije dugovao niti jedan jedini dinar! Štaviše, igrači, treneri i svi zaposleni u klubu su celu decembarsku platu primili 28. decembra 2020. godine, što se ne pamti u novijoj istoriji kluba. Ekipa je u tom momentu bila prvoplasirana u B grupi ARKUS lige, koju je kasnije i osvojila, nakon tri preostala kola, i sa velikim ambicijama se spremala za nadolazeći plej-of i završnicu Kupa Srbije.
Imidž kluba konstantno je podizan u smislu pripadnosti lokalnoj zajednici i vizuelnog identiteta, potezima kao što su koktel povodom 70 godina kluba, koji je na jednom mestu okupio nikad više značajnih ličnosti iz istorije Železničara, ili povratka žuto-crvenoj garnituri dresova, kao u vreme velikih uspeha devedesetih godina prošlog veka, ili prvog treninga na početku priprema za prošlu sezonu održanog na terenu Rovče u Tvrđavi u prisustvu prvog tima i svih mlađih kategorija, kao simboličnog povratka korenima, tamo gde je sve i počelo…
Prvi put posle 20 godina, „Želja“ je ostvario tu vrstu kontinuiteta da ga je u dve uzastopne sezone predvodio isti šef stručnog štaba, te da je ekipu u tom periodu napustio samo jedan standardni prvotimac! Uveli smo naučni pristup, u saradnji sa Fakultetom sporta i fizičkog vaspitanja iz Niša, u vidu selekcije, planiranja i programiranja trenažnog procesa svih selekcija, bez čega je današnji profesionalni sport nezamisliv. Železničar je postao najpoželjniji klub u Srbiji, igrači su nam se sami javljali sa željom da dođu i igraju u Nišu.
A onda je sve to urušeno za svega nekoliko meseci, jer je period od januara do juna tekuće godine predstavljao pravi košmar i svakodnevnu borbu za elementarnu egzistenciju. Uprkos činjenici da igrači, stručni štab i zaposleni u klubu nisu primili ni dinar punih pet meseci, ekipa je ostvarila izuzetan takmičarski uspeh i najveći ovogodišnji rezultat niškog kolektivnog sporta-osvojila četvrto mesto i izborila plasman u evropski EHF kup za sledeću sezonu. Ekipa je sve vreme funkcionisala harmonično, svojim odnosom prema treninzima i utakmicama, s obzirom na okolnosti, zavredela je divljenje kompletne sportske javnosti u Srbiji, što je dokaz porodične atmosfere i zdravih odnosa u klubu. Istovremeno, sezona je privedena kraju samo zahvaljujući neverovatnom strpljenju stanodavaca, vlasnika restorana gde su se igrači hranili, autoprevoznika, rukovodstva liga u kojima su se takmičile „Željine“ ekipe, jer odigrale su od 31. januara do 12. juna 43 utakmice (što prvi, što drugi tim, što mlađe kategoirije), a to podrazumeva putovanja, troškove službenih lica, obezbeđenja… Nekoliko meseci ti troškovi su premošćivani uz pomoć sponzora, ali i našim ličnim davanjima, međutim ovakvo kašnjene u početku finansiranja sporta iz gradskog budžeta, bez pandana u vremenu i prostoru, nije bilo moguće nadoknaditi. Tek 14. juna se zvanično saznalo koliki je iznos sredstava opredeljen klubu, a on je za više od 50 odsto manji nego u prethodnoj godini, a tek 22. juna primljen je prvi novac, što je Železničaru nanelo nenadoknadivu štetu u vidu nezabeleženog odliva igrača i članova stručnog štaba. Ni približno ne naplativši svoj trud iz prethodnih pet meseci, igrači su teška srca i suznih očiju napustili Niš, primorani da u potrazi za egzistencijom iskoriste klauzulu koju su imali u ugovorima da ih mogu raskinuti zbog neprimanja nekoliko uzastopnih plata, a apsurd je da će nekolicina njih, koji je trebalo da predstavljaju okosnicu ekipe u narednoj sezoni, živeti u Nišu, a nastupati za Dubočicu iz Leskovca, koja je angažovala gotovo pola dosadašnje postave Železničara. Za ostvaren uspeh i plasman u Evropu, klub je od gradske Komisije „nagrađen“ sa 150.000 dinara (primera radi, prošlogodišnji dvomeč sa češkom Karvinom koštao je skoro milion dinara), a uprkos stalnom naglašavanju odgovornih za sport u gradu o značaju školskog i omladinskog sporta, projekat Železničara „Škola rukometa“ je odbijen i nije dobio niti jedan dinar! Nažalost, ni pojedini bivši članovi kluba nisu se libili da mu na svakoj strmini dodaju teret.
Klub je finansijski vraćen na period od pre dve godine, a igrački i kadrovski totalno ruiniran i, sa dugovima iz prošlosti, dalja egzistencija mu je krajnje upitna. U uslovima u kojima kod onih koji odlučuju o niškom sportu ne postoji svest o značaju Rukometnog kluba Železničar za grad Niš, kao institucije sa 72-godišnjom tradicijom, koja je građanima Niša podarila toliko radosnih trenutaka, sedam trofeja nacionalnog Kupa, a srpskom i jugoslovenskom rukometu desetine reprezentativaca i proslavljenih sportista, a mi smo zbog njega otvorili stotine frontova, koji će nam ostati na privatnom planu i posle odlaska iz kluba, shvatili smo da nas je ovaj sistem izdao i da se borimo sa “vetrenjačama”. Politika i sport bi trebalo da budu nezavisni jedno od drugog, ali ovog puta je politika Grada Niša direktno uticala na propast niškog sporta i struke. Nastaviću da se borim za struku i sistem vrednosti, a budućoj Upravi “RK Železničar 1949” želim puno uspeha i sreće u radu.
dr Ljubomir Pavlović
