Konačno smo slobodni, izbacili smo iz sebe ono što smo krili i ono za šta nismo imali hrabrosti i teret za koji nismo bili svesni da ga nosimo u svesti, kao i da saznamo istinu, ili smo bili nezainteresovani da surovu istinu ekranizujemo.
Konačno je samo deo istine ugledao svetlost dana, nadam se da tu nećemo stati.
Konačno da će svet imati priliku konačno da vidi i sazna surovu istinu o genocidu nad Srbima od strane ustaša, gde je stradalo preko 700000 Srba (sa Romima i Jevrejima) od ustaškog srbosjeka, čekića, malja…
Sa ovom istinom koja izlazi i iz nas samih, biće nam svima lakše… jer je i to način da istina kroz filmsko platno ugleda slobodu i patnju stradalih Srba…
Neverovatno je da posle ovakvih monstruoznih zločina, mi Srbi posle tog surovog Drugog svetskog rata, patnje i klanja sa tim ustaškim dželatima ulazimo u novu komunističku tvorevinu i dželata-ustašu nazivamo ,,bratom“.
Gde nam je bila pamet, razum i trezvenost?
I posle Velikog rata smo ušli sa dželatom koji nas je na Ceru, Mačvi i Kolubari… klao, vešao i ubijao, u zajedničku državu u kojoj smo zaboravili da smo Srbi (već Jugosloveni). I u sledećem ratu dočekao nas je srbosjek koji je delom konačno ekranizovan.
I na kraju posle ovog Drugog svetskog rata ti isti ljudi ulaze u nove uniforme i iživljavaju se nad braćom na Golom otoku… pa kasnije dočekala nas je i Oluja i nova patnja.
A i danas ima onih koji pate za tom Jugoslavijom i ,,bratstvom i jedinstvom“… da li ćemo ponovo naivno da pokušamo i da razmišljamo o novom bratstvu?
Bojim se da će dve šljive biti velike za nas.
Nije ni čudo da smo na ovo veliko filmsko delo čekali ovoliko decenija… a sve zbog ,,bratstva i jedinstva“.
Svaka čast Gagi Antonijeviću na hrabrosti i tek sada konačno slobodnoj Srbiji, koja je smogla snage i koja se oslobodila stega koje nosi više od sedamdeset godina.
Gaga je Dari našao pravu meru i drago mi je da je večno ,,oživeo“. Sada sa Darom genocid niko ne može da izbriše. Ali, nadam se da tu ne smemo da stanemo. Moramo da učimo i od komunističkog režima i da se setimo kako je jačao kult Tita i partizana, koliko je novca uloženo u filmsku industriju, sa kojom sa se svest menjala, koju moramo na ovaj način da povratimo. Nama je potrebna samo istina.
Srbine brate, pamti i nikada ne zaboravi… i prenosi dalje, da se nikada ne zaboravi istina! Jedino tako novi genocid ne može da nam se ponovi, zato smo do sada i bili ponavljači iz istorije.
Možda je za nas Srbe radi daljeg trežnjenja zanimljiva priča o Kočevskom rogu. I danas je vrlo malo poznat zločin – događaj, zverstva i masakra, koje su polovinom aprila 1945. godine počinili Titovi komunisti na prostoru Kočevja u južnoj Sloveniji. Danima je trajalo iživljavanje Titovih komunista, u kojem su na razne načine ubili oko 3000 srpskih omladinaca, uglavnom pripadnika Srpskog dobrovoljačkog korpusa i četnika. Poubijana Srpska nacionalna omladina je bila najvredniji deo srpstva, koja je godinama pokušavala da se odupre zlodelima agenata Kominterne u Srbiji. Ova „operacija“ je bila najveća ali najsramnija akcija komunista u Drugom svetskom ratu.
Zato su nam potrebni sabornost i novo ujedinjenje. Moramo da radimo na novom nacionalnom programu koji nemamo još od Načertanija i da više radimo po pitanju Srpske istorije u svim krajevima gde žive Srbi, a ne da gledamo i ne reagujemo na prekrajanja i otimanja celokupne naše istorijske baštine, tu moramo burno i glasno da reagujemo, da nas i svet čuje (kao što čuje one koji nas potkradaju i krivotvore našu slavnu istoriju).
Ko nam danas umanjuje broj žrtava u Jasenovcu? To je i srpska tragedija. Treba nam što više filmova, dokumentaraca, knjiga, časopisa prevedenih na strane jezike.
Jednostavno, ukoliko se zatre svest o žrtvama, uništava se to neophodno tkivo nacionalne svesti, a to je solidarnost. Nesrećnicima koji su postradali, ta solidarnost danas ne znači mnogo, ali bi mnogo značila njihovim porodicama.
Mi ni danas nemamo „MEMORIJALNI CENTAR SVIM SRPSKIM ŽRTVAMA“! Ko nam to brani, koga se plašimo, kome se dodvoravamo čega se stidimo?
Sramno je, da ga već odavno nismo sagradili. Ugledajmo se na Jevreje, koji sa neverovatnom i istinskom posvećenošću čuvaju od zaborava svoje žrtve. Spomenik žrtvama genocida, kao simbol i opomena, trebalo bi da podseća na Jad Vašem u Jerusalimu, kao što on podseća Jevreje na njihovo stradalništvo.
Pogledajmo i zanimljiv problem… da li neko zna, koliko srpskih državnih zastava se vijori na našem auto-putu od Subotice do Niša?
A koliko na putevima u Hrvatskoj, Grčkoj, Makedoniji, Albaniji, KiM… Zašto?
Moramo da se otreznimo i osvestimo… i da dignemo glas protiv „farme“, „velikog brata“, „parova“ i suživota sa tim virtuelnim životima.
Ima nade, Srbija se konačno budi, jer da nije tako ne bi bilo ni Dare iz Jasenovca, spomenika Stefanu Nemanji, filmu o Paštriku i Košarama, kralju Petru, da ne zaboravimo i film Balkanska međa…
Ovim rečima bih završio, kako reče seljak Milutin Ostojić: „Ne niču ljudi k’o pečurke. Lažu oni koji kažu da je narod k’o i trava – kosiš ga, a on se podmlađuje. E pa ti vidi da l’ sam ja u pravu, ili nisam…“.
