Vredi ponekad “probazati“ po društvenim mrežama. Ima tamo svega i svačega. I glupog, i pametnog, i lepog i ružnog, a bogami se tamo nađe i ponešto od onoga, što se u medijima ne može naći. Čovek iz znatiželje zastane pred naslovom: Pismo koje ministar Ružić treba obavezno da pročita.
A pismo je napisao nastavnik gimnazije „Svetozar Marković“ u Nišu i laureat nagrade „Najbolji edukatori Srbije“ za 2020 godinu, Milan Petrović. Uz krajnje uljudno predstavljanjue resornom ministru, profesor Milan Petrovića „ukratko“ iznosi svoju biografiju, koju jedva uspeva da skrati da bi u pismo stala i da gospodin ministar, čitajući, ne bi pogubio živce pa stao na pola. I ta skraćena verzija biografije je podugačka, jer čovek mora da napiše šta je sve u životu radio više godina, kako bi se radom, znanjem i dokazivanjem predstavio onima, koji bi trebalo da ga prime u radni odnos. Jednoga dana, a taj jedan dan još uvek nije stigao. I ko zna kada će, ovako kako stvari teku. A teku nelogično i totalno apsurdno, ali u skladu sa našim prilikama i ustaljenom praksom zapošljavanja, koje se ne odričemo, pa makar pocrkali.
„Znate, g. Ružiću, kad radite kao nečija zamena, onda zaista radite sve što vam se kaže i nikad ne pitate čiji je to posao. Ideš na usavršavanja o standardima, pa onda ako treba i starijem kolegi praviš planove “po novom”. Spremaš sve priredbe, vodiš sve učenike na takmičenja, držiš dodatne i dopunske časove i učenicima kojima ne predaješ, a ja sam kao bibliotekar osnovnoj školi (da, i to sam radio), pisao još i projekte i pomagao da se škola opremi računarima i smišljao programe za decu po uzoru na one koje sam video od kolega iz inostranstva”…..piše između ostalog u pismu profesora Petrovića. A onda slede nagrade i nagrade, realizovane ideje, zasluge…..i sve ono što uz razumnog čoveka, koji želi da uspe, ide.
„Gospodine Ružiću, ja sam pomno pratio Vaše izjave i uvek polažem nade u to da nam zaista treba najbolji mogući sistem obrazovanja koji možemo da u Srbiji napravimo. Za takav sistem, u to sam uveren, potrebni su nam prvoklasni nastavnici. Mislio sam da u tome mogu da pomognem ulažući trud u svojoj školi, gde sam se nedavno prijavio na javni konkurs za prijem u stalni radni odnos. Odbijen sam, juče, bez obrazloženja i objašnjenja po kom osnovu je odabran drugi kandidat.
Danas sam pogledao dokumentaciju, video i svoju i biografiju pobedničkog kandidata, i malo je reći da mi je preselo. Zapisnik je propisno zapečaćen, a u rešenju ni reči objašnjenja čime su se vodili u odlučivanju. Ne znam ni sam čime bi se mogli rukovoditi: imam bolji prosek na studijama, brojnije i važnije rezultate u radu, čak i izazovni socijalni status, jer vodim računa o detetu s retkom bolešću, što sve kolege u školi znaju. Zbog svega toga sam danas, po prvi put, u svoju školu ušao s advokatom”- završava svoje pismo profesor Petrović.
Čovek je pred sledom ovakvih događaja, sa razumom koji poseduje i logikom koju sledi – normalno zbunjen. Ako za njega, takvog kakav jeste, nema mesta – pa za koga onda ima? I kakav treba da bude taj za koga ima? I kakav li je taj koji ga je pobedio? Mora da je mnogo bolji, ali niko to nije javno rekao i pokazao. A sve što se ne vidi, biva sumnjivo.
„Ima li i gde je mesto za ovakve kao što sam ja u srpskoj prosveti?”, navodi se u pitanju nastavnika srpskog jezika i književnosti Milana Petrovića, upućenog ministru prosvete Branku Ružiću.
Nema gospodine Petroviću, nema. Preterali ste u učenju i usavršavanju, u preporučivanju znanjem i umećem. Prosto ste prekvalifikovani za ovaj posao. Ne uklapate se u šablon. Kako koji šablon? Pa u šablon “mudrih i snalažljivih ljudi”, koji ne gube vreme na “gluposti” poput Vas, već ga koriste za pronalaženje raznih veza i vezica, preko kojih ekspresno stižu do cilja. I usput uživaju u životu. A deca, a nove generacije, a njihovo znanje? Pa ajte molim Vas, koga je još briga za to? Novcem danas sve može da se kupi. Nešto sa mnogo, ponešto sa malo para, a bogami i debela veza nije loše platežno sredstvo. U kojoj god valuti bila – rodbinska, prijateljska ili politička.
15.februar
