Udruženje građana “Radne akcije Delijski vis” ne posustaje u nameri da promeni svoj grad, a usput i ljude u njemu. Počelo je sa svojim naseljem, Delijskim visom, pa se raširilo i seje dobro i lepo po celom gradu.
Bez razmišljanja se njegovi članovi late boja i molerskih četki, uzmu u ruke alatke kojima možda nisu vični, pa nauče. Popravljaju polomljeno, sređuju unakaženo, kreče neokrečeno, postaraju se da se murali pojave na važnim mestima u gradu mudro nadvladavši one, koji ga ružnim i uvredljivim grafitima nagrde.
Čiste Nišavu, naselja, školska dvorišta, Staro groblje…..sve mogu i umeju uz jaku želju i volju, čak i ono što im je koliko do juče bilo strano.
Neka mi neko sada kaže da pozitivni primeri ne utiču pozitivno na građane. Malo sutra ne utiču. I neka mi neko kaže da građani neće……hoće oni, ali često ne znaju kako. Treba im neko da ih pokrene, da ih probudi iz učmalosti, da im ponudi nešto pametnije i bolje od Zadruge i Parova, da ih vrati tamo gde su nekada bili i kakvi su bili, da im vrati ono ljudsko, komšijsko, prijateljsko i normalno. To su uspeli drugari na Delijskom visu kojima je dobrovoljni rad postao način života u njihovom naselju. Uostalom i Udruženje im se zove “Radne akcije Delijski vis”.
Čisti pojedini delovi grada, u kojima su se latili posla – eto ti benefita od zajedničkog rada u koji svi ulažu po malo, a rezultat bude veliki. To je ono što se vidi na prvi pogled, a ono što se dobija na drugi je – druženje, prijateljski odnosi, komšijsko zbližavanje, probuđena svest o zajedništvu, koje je uvek bolja opcija od otuđenosti i međusobne netrpeljivosti u koju smo zaronili, pa ne možemo da se iz nje izvučemo.
Znate li kolika je velika uloga medija u ovoj priči? Velika, ko vrata. Ljudi još uvek veruju medijima, kakvi god bili. A ruku na srce, poslednjih godina se ne mogu baš pohvaliti da su dobri i da su od koristi. Bude oni narod, ali bude ono loše u njemu. Pa onda imamo razmirice, loše odnose i mržnju.
Treba li nam to? Šta će nam to i kakve koristi od toga? Samo arčimo sebe, svoje živce i degradiramo se kao ljudi. A nismo to hteli. U suštini nismo takva bića. Al kud svi, tu i mali Mujo. Pa se i mi povodimo za lošim primerima.
Jednako kao što se lako povodimo za lošim, možemo i za dobrim – ako nam ih neko pokaže prstom. Očas se u njima pronađemo, očas budemo deo družine koja nešto radi i stvara, očas se napunimo pozitivnom energijom.
Valja se, stoga, grčevito držati svega što miriše na dobro. Pa će nam dobro i biti. Ako ne verujete, slobodno pitajte građane na Delijskom visu kako se osećaju posle ovih akcija koje su veliko spremanje njihoviog naselja i pospremanje njihovih duša, zalutalih negde u međuvremenu.
Ko je taj ko bi rekao – to je glupo. Ili – ja to neću. Takvog, sigurna sam, ne bismo pronašli, i da ga tražimo.
20.decembar