Pre desetak dana dana u Nisu, na bulevaru Svetog Pantelejmona je osvanula staza uspeha. Postavljene su motivacione table sa porukama, koje u ovim lošim vremenima raduju i usmeravaju ka nečem pozitivnom.
Ideja je potekla od tima Nais Memories, koji čine četiri gimnazijalke iz Niša: Anja Nikolić, Ljubica Savić, Mila Karamijalković i Sara Strugarević. Njima je palo na pamet da se na Stazi uspeha u nekadašnjoj Somborskoj ulici nađe 10 tabli sa motivacionim porukama.
Pored ovih tabli, na najprometnijim mestima u Nišu može se pronaći oko 15 natpisa na betonu – poruke čiji je cilj da ljudima ulepšaju dan.
Meni jesu, a imnogima oko mene sa zdravim i normalnim razmišljanjem o životu, sigurno. Nije to neki herojski podvig, čudo od akcije, nešto što će pokrenuti svet. Nije, ali sigurno jeste nešto što će nas naterati na razmišljanje o izgubljenim vrednostima i zaboravljenom životu. Staza koja treba da nam ukaže na onaj pravi put kojim treba da idemo, da se manemo stazica i krivudavih puteljaka koji nikuda ne vode, posebno da se manemo slepih ulica.
Mediji su uočili ove četiri devojke, što je dobro u današnjim okolnostima kada se pozitivne stvari teško uočavaju i kada ne mogu da nađu svoje mesto u moru negativnosti i ružnih događaja koji nam kvare živote.
Nažalost uočili su ih i oni drugi, koji budnim okom vrebaju iza ćoška i trude se da sve što neko sagradi – poruše, da sve što miriše na dobro – unište, da stvore pogodno tlo za seme zla koje neprekidno seju na sve strane. Šta bi drugo, počeli su da uništavaju table i brišu natpise. Krenula je borba dobra i zla na delu.
Ko će pobediti zavisi od toga na čijoj smo strani. I od toga koliko smo kadra ( ovde mislim na dobronamerne) da zlo prekrijemo dobrim, i savladamo ga. A savladaćemo ga samo ukoliko se i sami uključimo u igru, koja se zove PROMENA. I ukoliko shvatimo da promena sveta počinje od promene svakog od nas pojedinačno. Pa krenemo od sebe i pokušamo da promenimo nešto, ne išcekujući skrštenih ruku da svet sam po sebi postane bolji, ili da nam ga neko servira na tacni.
I kao što rekoh, možda ovo, što su učinile Anja, Ljubica Mila i Sara, nije neki revolucionarni poduhvat i krupna stvar koja će nam promeniti živote. Sitnica je to u moru neophodnih stvari da bi se život promenio na bolje. Ali, život se i menja upravo na takav način, korak po korak i na učinjenim sitnicama. Zamislite samo da svako od nas, napravi samo jedan takav takav korak, koliko bi to koraka zajedno bilo i koliko bi svima nama bilo bolje u ovom svetu koji svakodnevno kritikujemo, a ni prstom da mrdnemo da ga promenimo. Spremni su da mrdnu prstom samo oni, koji bi da ga pokvare. Ostali misle da su oni budale na koje ne treba obraćati pažnju i koje treba pustiti, pa će sami da nestanu. Neće, zato što su kao korov koji se razmnožava i širi neverovatnom brzinom.
Zašto sve ovo govorim? Iz prostog razloga što mislim da ove četiri devojke zaslužuju našu pažnju, jednako kao i oni što su uništili njihovu pozitivnost, zaslužuju kaznu. Da bismo znali ko je ko, i ko je šta. I da bismo trasirali put kojim treba ići, sledeći njihove upute, proizašle – ne iz iskustva, jer ga nemaju – već iz želje da poprave nešto što im se ne dopada. I našle su način da to iskažu, a mi treba da nađemo način da ih podržimo. Njih i sve slične njima, koji se upinju iz petnih žila da nešto učine od nakaradnog sveta u kojem trenutno živimo.
24.novembar
