“U žurbi da se vratite u normalu, iskoristite vreme da razmislite šta je to normalno čemu je vredno vratiti se” kaže Dejv Holis, pisac. Ne znam kada je to napisao, zašto i šta je imao na umu kada je to pisao, ali meni je ova misao baš legla u razmišljanju ovih dana upravo o tom „povratku u normalu”.
Samo što je najavljena, ta normala mislim, mi već zauzeli startnu poziciju da se zaletimo i da u nju uletimo svom snagom i silinom svojih „zatočenih želja”, kako bi se konačno vratili u život. U normalan život.
Ajmo da izbrišemo iz sećanja sve ružne stvari koje su pratile naše, nazovimo ga zatočeništvo, i da se vratimo u onaj normalan život pre zatočeništva. Je li bio normalan? I je li nam bilo baš toliko dobro u njemu da poludesmo u međuvremenu za nekakvom svojom slobodom i nekakvom normalnošću koja nam nedostaje.
Pođimo od osnovnog – od slobode. Neko nam je ograničio slobodu i „prislio” nas da sedimo sa najrođenijima i najbližima umesto sa nekima tamo, i bogzna kakvima. Znači li to da nam je bilo teško sedenje sa našima u kući, koje volimo više od svih ostalih? Nekada su ljudi bez prinude sedeli sa svojima, sedeli su zato što su to želeli.
Pa smo onda “morali” da radimo sve i svašta po rođenoj kući, umesto da odemo u kafanu, teretanu, da džogingujemo ili naprosto gluvarimo po gradu, zaustavljajući se u nekom kafiću u kojem gluvarenje završimo džabolebarenjem. Taj rad u kući, za sebe i svoje, bio je nekada na prvom mestu i on se podrazumevao.
Neko nas je „prisilio” da ručavamo sa svojom familijom, da sednemo svi za sto, da jedemo kuvanu hranu i razgovaramo o sasvim običnim stvarima, umesto da jedemo s nogu, u prolazu ili uopšte ne jedemo kod kuće, već u pekari, ćevabdžinici, ili piceriji.
Neko nam je pokazao da može i ovako, samo smo zaboravili i odvikli se od nečega, što je nekada predstavljalo važnu kariku u porodičnim odnosima.
Neko nam je pokazao da i knjige mogu da se čitaju kada ti je dosadno, da i štogod može da se izmajstoriše u kući kada te „uhvate živci”, da puno toga u rođenoj kući postoji nedorađeno i nedopravljeno jer mi nikada nismo imali vremena i sve smo uvek ostavljali za sutra.
Neko nam je pokazao da je život u kući, sa svojima, toliko lep i ima toliko mnogo nijansi koje su nam izmicale i koje nismo primećivali zbog naše večite žurbe u trci za boljim, većim i često nedostižnim. I sada bi trebalo da se vratimo u normalu?
Nemojte da me pogrešno razumete, iz predostrožnosti da se to ne desi izuzela sam sve nevolje u vezi sa koronom, i govorim samo o pre i posle. I o svemu čemu nas je život u tom međuvremenu naučio, ako smo želeli da učimo. Ako nismo, ozlojeđeni i opterećeni kojekakvim lošim stvarima i mislima, sve smo shvatili pogrešno. Jer – svako lice ima i svoje naličje. Medalja dve strane, a zlo svoj pandan – dobro.
Stoga mi se, pravo da vam kažem, mnogo i ne žuri u tu normalu. Bez maske, rukavica i aspesola mogu, i nisu mi baš neophodan rekvizit. Ali bez mnogo toga, o čemu govorim, biće mi teško. Zato što će mi sve te „nenormalne stvari” iz zatočeništva mnogo nedostajati. I zato što će mi ono „normalno” u kojem se vraćam sada biti nenormalno. I, pouzdano znam, neće mi se dopasti. Volela bih kada bismo mogli sve „nenormalnosti” da ponesemo sa sobom u taj toliko želejni „normalan” život, jer mi se čini da bi tek tada bio bolji.
Kome se žuri, nek požuri. Ja ću ga već stići, ako moram…
4.maj
