„Otišao sam časno i pošteno. Kao direktor UC dva meseca pred penziju, stajao sam ispred svojih ljudi, dragih doktora i sestara. Stajao sam na prvoj liniji, nisam se krio, naprotiv bio sam ispred svih znajući da sa svim svojim bolestima i godinama imam veliki rizik ali čast i ponos mi nije dozvoljavao da se sklonim. Takav sam bio na Krajiškom ratištu godinu dana, na Sarajevskom ratištu 4 godine, za vreme NATO bombardovanja. Neću da odem tiho, hoću da odem onako kakav sam bio čitav život a to znaju moji prijatelji, kolege, porodica. Svi su mi govorili da se sklonim ali ja to sebi nikad ne bih oprostio. Moji voljeni Krajišnici, prijatelji iz Republike Srpske za koje sam živa legenda zauvek, iskreno će plakati jer su uvek verovali da sam neuništiv. Koliko sam ovih dana dobio poruka podrške. Volim vas zauvek. Moji unuci i unuka Mila ostaju bez dede, ćerke i sin da ne tuguju nego samo napred. Budite ponosni na mene. Drage moje kolege, Marija, Boki, Brale, Kando, Sunčica i Macan, drage moje seste koje ste mi uvek verovale, zbogom. Voljenoj Ani, ratnom drugu i ženi poruka: budi hrabra i čvrsta zbog dece i unuka a gore na onoj strani, jednoga dana bićemo ponovo zajedno.
U Nišu mojim prijateljima poseban pozdrav.Poslednja mi je želja da me ispratite pesmom „Marš na Drinu“.Doktor Laza, hirurg napaćenog srpskog naroda.“
Poslednja poruka dr Laze, koji je otišao časno i pošteno, kako reče. Pozdravio nas, zamolio da ga ispratimo pesmom „Marš na Drinu”, i mi smo ga ispratili. Nišlije, i cela Srbija.
Pucale su društvene mreže juče od izgovaranja njegovog imena, od reči hvale za sve učinjeno, od uzdizanja do nebesa i kovanja u zvezde. Na žalost dr Miodrag Lazić to nije mogao da čuje, jednako kao što nije čuo ni zvuke melodije pesme “Marš na Drinu”.
Lično nisam poznavala dr Miodraga Lazića, kao što su ga “poznavali” svi oni koji su mu se na fejsu obraćali na per tu. Nisam ga poznavala, ali sam o njemu slušala i znala. Čak ni razgovarala nisam s njim nikada, a do juče mi se činilo kao da jesam. Ali sam bila jako tužna, beskrajno tužna ……ni sama ne znam zašto.
Otišao je ljudina, kažu. Što mu to neko ne reče dok je mogao da čuje? Otišao je veliki čovek – spomenu li mu neko da je veliki, dok je bio živ? Valjda je to osećanje nepoštovanja čoveka za života u meni izazvalo onoliku tugu. Valjda!
„ Čovek koji je časno, hrabro i ponosno, rame uz rame, na prvim linijama fronta, stajao kraj srpske vojske, u svim ratovima koji su zadesili našu zemlju i naš narod. Čovek, lekar, vojničina koji je spasao više od hiljadu života na bojištu, operišući i po tri vojnika istovremeno, radeći u ratnoj bolnici, na polju i po 36 sati bez prestanka. Čovek koji je golim rukama, stiskajući ga, oživeo srce ratnika u istočnom Sarajevu, koje i danas kuca…….” stoji , između ostalog, na sajtu Kliničkog centra Niš.
Ne volim gomilu patetike posle smrti, mada je ne volim ni za života. Vređa, negde, to okasnelo poštovanje veličine, koje nije stiglo na vreme da pomiluje nečiju dušu, da je nahrani, da joj potvrdi da ništa od učinjenog nije bilo uzaludno. Vređa okasnelo sećanje na nečije ogromne zasluge , ukoliko su zaboravljene u trenutku rezervisanom za sećanja. Vređa odavanje počasti post festum koje čuju samo oni, koji počast odaju, ne i onaj ko je zaslužuje. Pa pomalo liči i na pranje savesti.
Dr Laza je u svakom momentu svog života bio veliki. Ne zato što mu je bio cilj da postane veliki, već zato što je naprosto takav. I to možda najbolje zna i oseća čovek „čije je srce svojim rukama oživeo i koje i danas kuca”.To znaju svi oni koji danas žive zahvaljujući njemu. I on je to znao, jer da nije, ne bi ni bilo tog poslednjeg, oproštajnog pisma. Čitavog svog života je dr Laza znao šta radi, jednako kao što je znao kuda je krenuo, opraštajući se od svih.
Njegova poslednja želja – da mu se odsvira „Marš na Drinu” ne dopušta patetiku. Ne dopušta suze, tugu i suvišne reči. Njegova poslednja želja zahteva poštovanje uz tišinu, i bez onog “Dobar beše”. Dr Miodrag Lazić je čovek, koji je bio svestan da je dobar, koji nije tražio da mu to za života bilo ko kaže, pa što bi mu to govorio posle smrti.
Junačini, poput njega, i borcu koji je rastao uz „Marš na Drinu”, to ne priliči. Ćutimo, stoga, i dozvolimo mu da ode uz poštovanje koje zaslužuje. I budimo ponosni na njega.
15.april
