Bi i Nova godina. Jeli smo, pili, veselili se, darivali. Dođe vreme da vratimo dugove. Otežala nam kreditna kartica u novčaniku sa podebljim minusom. Sve zavisi koliko smo sebi oduška dali u predpraznične dane. A trošilo se, nije da nije. Blještavi izlozi su nas privlačili magičnom lakoćom. Nekako nam je u krvi da darujemo druge, pa su poklon paketi prštali na sve strane. Doduše, mnogi se još nisu prosvestili. Posebno oni koji slave Božić, pa Svetog Stefana, a onda i Srpsku novu godinu, a onda i Svetog Jovana. Njih tek očekuje osvešćenje tamo negde sredinom meseca kada se slavlja stišaju. A januaru nigde kraja. Em smo ga dočekali istrošeni, em se on odužio kao gladna godina. Doduše, ima 31 dan, ali ima još meseci sa istim brojem dana, ali nisu kao januar.
Najveća je muka Srba što ne mogu da se odreknu dugo sticane navike slavlja. Kod Srba se sve slavi sa punim srcem i punim stomakom. Po sistemu nije Nova godina svakog dana nemilice se pazari sve i svašta. Bogata trpeza za velika slavlja se podrazumeva, pa se sa pripremom dočeka Nove godine počne već sredimom decembra. Tajming se podudara sa velikim krsnim slavama i troškovi počinju već u decembru. Priprema se Sveti Nikola, a taman se malo odmorimo eto ti i Nove godine. Trči se od prodavnice do prodavnice kao da nam je , na daj Bože, zadnja. Trpeza sve bogatija, poklona sve više, a minus na kartici sve veći i otplaćujemo ga 12 meseci. Tako se januar protegne do juna, jula, pa i avgusta.
Novu godinu nekako pregurasmo. I reprizu. Da se pojede ono što je preostalo. I tek što smo ispraznili frižider stiže Božić koji ne može bez pečenice. Opet se vadi kreditna kartica, možda sa mnogo manje entuzijazma, ali Boćić je. I ponovo ista prča i trčanje od prodavnice do prodanice. I tako sve do Srpske nove godine.
U slavlju i veselju započesmo Novu godinu. Sve smo obrede ispoštovali počev od prasenceta, sarmica, pihtija, ruske salate do novogodišnje torte. Vreme je da se vrate kraditne kartice u novčanike. Ali ne lezi vraže. Sredinom januara nas čeka novi udar. Plaćanje komunalnih računa. Lepo nam bilo za doček u toplim stanovima, sijalice gorele na sve strane, šporet se nije isključivao, pralo se svakodnevno. Stiglo vreme za naplatu. Novogodišnju euforiju razbile su koverte sa računima. Povisokim. Račun za mobilni vam pomutio svest pa se pitate da l’ ste morali baš sve da zovete da im čestite Novu godinu. Mogao je neko, valjda, i vas da pozove.
Pred očima vam se pojavi i spikerka sa TV-a koja je već prvog dana u januaru nabrajala šta je sve poskupelo, počev od električne energije do veće pretplate za TV. A kada poskupi struja, poskupi brate sve. Do penzije ćemo i dalje da skapavamo na radnim mestima pitajući se “da li smo došli ili smo pošli” jer nas godine gaze. Penzioneri će da se preračunavaju kolika će im biti penzija po tom švajcarskom sistemu ili već koja god da je zemlja u pitanju jer je penzija srpska. Premotavaćemo film da se prisetimo rekoše li nešto o onom zakonu o zapošljavanju u javnom sektoru ili zaneseni prasetinom na stolu to nismo čuli. Doduše do mozga nam je doprla informacija da će minimalac da bude povećan.
Od početka januara do sredine tri puta ćemo ozbiljno da ugrozimo porodični budžet. Druga polovina prolaziće sporije. Manje će se i kupovati. Valjda. Sve je prošlo. Ostao je još samo minus na tekućem računu da nas seća na svečane januarske dane.
