Naslovna Niš ŠTO DA NE KAŽEM – ŠTA , BRE, TI MENI

ŠTO DA NE KAŽEM – ŠTA , BRE, TI MENI

0

Paklene vrućine ovih dana pojčavaju nervozu svih nas. Skloni smo prepirkama i svađama, jer nama Srbima je to jedini izduvni ventil. A gradski autobusi su „bogom dani” za lečenje nervoze ovom srpskom metodom.

Ladiš se lepezom, novinama, papirom zatečenim u torbi, dušu ispuštaš na 50 stepeni ( jer klime nema) preznojavajući se po peti put, a onda stiže kondukter sa čuvenim pitanjem: „Kartu, ko nema?” Kakvu, bre kartu, koju kartu, šta da plaćam? Ti meni treba da platiš što se vozim u ovom čudu od autobusa gde može ko od šale šlog da me strefi. Beži tamo i nemoj da me nerviraš, ne pada mi na pamet da plaćam što me neko muči.

Eeee, onda tek nastaje performans. Kondukter, naravno, mora da naplati kartu i pokušava uljudno, koristeći svoje metode da gradjanina odobrovolji. „Gospodine, nisam ja kriv što nema klime. Ja 8 sati provodim ovde, a ti svega desetak minuta”. Ko da si mu u oko brknuo. Pa ako nisi kriv, što ne kažeš onome ko je kriv. Tvom gazdi da kažeš. Al ne smeš, cvikaš, da ti ne ukine i tu crkavicu koju ti daje na kašičicu. E jadan si mi ti, i jadni smo svi mi što živimo u ovakvoj državi, u kojoj smo tretirani kao stoka.

Lepota. Na ovom mestu počinje grupna psihoterapija. Autobus se deli na tabore. Navijaju. Jedni su na strani putnika, drugi na strani konduktera. „Jeste, ko stoku nas tretirate, a plaćamo najskuplje karte u Srbiji. Eno u Beogradu mogu jeftinije da se kupe za duže ralacije. U Jagodini Palma daje besplatne karte. A ovde, dušu nam uzeste”. „Pusti bre čoveka, nije on kriv. Šta se dereš na njega, on samo radi svoj posao”.

“Radi, radi, i za to prima platu. A moj sin, prava završio i čeka na Birou.Nema posla za njega. Poslednji dinar dadosmo da ga iškolujemo, a mene će sada da zafrkava neko neškolovan ovde, i još kartu da mu platim. Ma idi bre”.

I svi razgovori se odvijaju na PERTU. Svi smo u autobusu na Ti, svi imamo prava da nekome držimo lekciju, svi smo pametni i bogom dani da sebe pokažemo u pravom svetlu.

Ne znam da li je tako i u drugim gradovima, u drugim zemljama, ali mi ovde na ovim prostorima imamo neodoljivu potrebu za javnim prikazivanjem ružnih osobina naše ličnosti. I pri tom se time ponosimo. Uživamo kad smo u centru pažnje, uživamo ako nam se neko suprostavi pa “mi da mu ga kažemo”, srećni smo kada neko sa strane dobaci “ma u pravu je čovek” i nastavljamo da pravimo klovna od sebe, ne pitajući za granicu dostojanstva.

Spomenuh gradski autobus kao jedno od raspoloživih mesta za psihoterapiju građana, a ima ih vala kolko hoćeš. Na ulici, na šalterima, u Domu zdravlja, bolnici, školi……sve su to odlične prilike da lečimo svoje frustracije i nezadovoljstva, samo treba neko prvi da počne. A kod nas to uopšte nije teško.Počinje se kod jedne izgovorene reči.

„Ti, hoćeš da se pomeriš malo da prođem”. Šta bre ti meni ti, nismo zajedno ovce pasli…….. i eto ti nove priče.

24.Avgust

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite vaš komentar
Molimo vas unesite vaše ime ovde